Uncategorized

На данашњи дан је почела Колубарска битка – ових 10 ствари треба знати о њој

Колубарска битка вођена је од 16. новембра до 15. децембра 1914.

1) Колубарска битка је највећа битка коју су у Првом светском рату водиле Краљевина Србија и Аустроугарска. Толико је била значајна, толико велика да је 153.373 наших предака у њој страдало, што погинувши, што бивајући рањени, што заробљени. Да, 153.373.

2) Србији је претио потпуни слом. После тријумфалне Церске битке, када је одбијен први налет Аустроугарске, па дуготрајних, крвавих борби око Дрине о којима нас скоро ништа нису учили у школама, Србији је заиста претио потпуни слом. Војска се повлачила под борбом, нестајало је муниције, није било довољно хране, а одећа и обућа били су скоро потпуно уништени јер њиховог обнављања није било. Почеле су и кише, све хладније време, а како су се дешавала бројна зверства окупатора, многи војници су бежали из својих јединица да би спасавали породице. Јако је био уздрман морал. Јако. Толико, да је било наређења и о стрељању дезертера. Историчари кажу да их је десетак и извршено.

Аустроугарски џелати вешају Србе у Мачви 1915.

3) Око 300.000 аустроугарских војика нагрнуло је да докрајчи Србију. Српска војска је, не рачунајући њене мање а важне делове, имала три армије. Прва је кључна за Колубарску битку. Непосредно уочи њеног почетка 16. новембра 1914, два дана раније командант Прве армије Петар Бојовић бива рањен и на његово место Врховна команда поставља генерала Живојина Мишића.

4) Све тежа ситуација на огромном, 200 километара дугачком фронту, и неуспешни покушаји мањих против-удара, довели су Мишића до историјског закључка: повући се, окрепити дан, два војнике, па противнападом разбити противника. Али, краткотрајно повлачење средишњег дела српске војске значило би да морају да се повуку и они лево и они десно од њега. А десно од њега је био и Београд. Зато се Врховна команда са војводом Путником на челу противила том плану, јер би се престоница дала непријатељу без борбе. Ипак, Мишић је био упоран. Баш упоран. Решио је да повуче војску, пригрупише је, истовремено да јој „смањи фронт“ односно да је окрепи, осуши, нахрани, па да на форнту мање ширине учини нешто незамисливо. Нешто што се данас учи и на Вест Поинту, елитној америчкој војној академији.

Војвода Живојин Мишић

5) Против нешто преко 400 аустроугарских топова стајали су нешто малобројнији српски, само… српски више нису имали муниције. Малтене уопште. Апели наше владе да савезници хитно пошаљу гранате услишени су. Француска је пристала да пошаље муницију, али како је она просто далеко, Грци су се сложили да је испоруче, па да њима Французи то касније надокнаде. Само, када је муниција стигла, испоставило се да су чауре дуже за 2,5 милиметара, па су биле неупотребљиве за српске топове. Ипак, наша војска није очајавала. Муниција је возом транспортована до Ниша, где је демнотирана. Потом возом у Крагујевачку тополивницу (касније Заставу) где су чауре скраћиване, па опет једна по једна пуњене, а онда пругом – право на фронт.

Српска артиљерија на положају.

6) Другог децембра на фронт стиже и чувени „Ђачки батаљон“. Оних 1.300 каплара. Не, нису то била деца као што ми данас одмах помислимо када кажемо „ђаци“. То су били младићи, студенти, најбоље што је Србија чувала за будућност, а који су, због студентских дана у Србији и иностранству, били ослобођени служења војске. Они су у тешкој, јесењој ситуацији те 1914. прво дошли у Скопље да заврше подофицирску школу, а онда, пре него што су и научили све што би требало знати, добили тај најнижи подофицирски чин, капларски, и послати свуда где се Србин борио са Аустроугарима. Појава те омладине, српске интелигенције, која је уз песму кренула и стигла на фронт, дигла је морал војницима, који су малтене одустајали од свега, видевши безизлазност ситуације. Тек око 400 „ђака-каплара“ неповређено је изашло из Колубарске битке. А у њу су, заиста, ушли са песмом. Прва чета певајући „Ој Србијо, мила мати“. Друга „Еј, трубачу, с бујне Дрине“. Трећа „Срби, устајте, своје не дајте“. Четврта „Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал’осташе деца њена“. Да, певајући. Па сад замислите како је изгледала њихова појава међ’ осталом војском, кад стигне младост Србије – да за Србију положи живот.

7) Аустроугари су 3. децембра припремали победничку параду у Београду. Тог дана Мишић наређује општи напад своје Прве армије. Аустроугари, мислећи да је српска војска у растројству, да је разбијена и непостојећа, пружају отпор који није довољан. Бивају затрпани артиљеријом. Да, Крагујевчани су урадили своје. И Нишлије. И железница, слава јој. Остатак Србије, тамо на фронту где је било скоро свако наше мушко, јуриша. Аустроугари бивају прегажени, иако су тукли свим и свачим оне „мртве“ који су решили да живе.

Аустроугарска војска на фронту.

8 ) Остале српске армије нису имале толиког успеха испрва, али је разнети аустрогуарски центар, у коме је са две трећине целокупне „балканске војске“ командовао Оскар фон Поћорек, условио да се остали делови окупатора полако повлаче, да не би остали одсечени. То су друга и трећа српска армија искористиле за силовите јурише и скоро месец дана након што се чинило да Србији прети слом, 15. децембра Београд је ослобођен, чиме је стављена тачка на величанствен прекорет у историји ратовања. На Колубарску битку, због које је Поћорек смењен, због које је Мишић постао војвода, због које је Италија ушла у рат на страни Србије и савезника, а Бугарска на годину дана одложила свој улазак у рат на страни непријатеља. На Колубарску битку – у којој је из строја избачено око 273.000 непријатељских војника. Али, и она 153.373 наша. Слава им и хвала.

Српски војници прелазе Колубару преко импровизованог моста.

9) Међу онима који су пали, и то као каплари који су, њих 1.300, пошли из Скопља, био је и Бан Нушић, син нашег прослављеног комедиографа Бранислава Нушића. У шињелу је већ имао припремљено писмо за оца. У њему је писало: „Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине. За остварење оних наших великих идеала које смо сви ми тако сложно проповдедали 1908. године (тада су широм Србије организоване велике демонстрације, или како се тада говорило „манифестације“, због тога што је Аустроугарска анектирала Босну). Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је судбина. Твој син, Бан“. Није он био једини син познатих људи који су се борили за Србију. Двојица синова генерала Павла Бошковића, управитеља Војне академије, нашла су се у савезничкој болници. Један француски лекар био је у шоку, питајући „Зар генералски синови у првој борбеној линији!? Зар и они тако ратују и тако гину!?“. Одговорио му је један српски сељак, Шумадинац: „Видиш, гос’н докторе… Сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку – отаџбину. Е, за ту мајку Србију гинемо ти сви ми без разлике“.

10) Бранислав Нушић, на двадесетогодишњем помену српским капларима, тој палој будућности наше земље, говорио је у новембру 1934. овако:

„Ни звона црквених зона, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови не могу заглушити реч наше мртве деце. Она је ту, она лебди над нама. Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем. Ви који сте ближи животу но смрти, ви је осећате у души… У овом дану полажем вам, децо наша, најскупоценији венац, венац родитељских суза. Али, прави споменик вама палима, подићи ћемо ако будемо кадри да сачувамо сећање на вас“.

Ово је био мали допринос том чувању. Да се не брукамо. Да не брукамо ни њих.

Извор: govorisrbija.rs

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Градоначелник Београда најавио набавку нових возила за ГСП

Србија међу 10 највећих извозника житарица у свету

Како је утврђена војна неутралност Србије?

Оставите коментар

Пратите нас на Фејсбуку!

Временска прогноза

Београд
24°
29°
Tue
31°
Wed
30°
Thu
26°
Fri

Истакнуто