Аналитика

Косовски раскорак

Анализа међународног и унутрашњег контекста указује да ћемо морати да пружимо отпор Западу по питању Косова. Да ли смо спремни?

Српска држава, руководство, национална елита и цело друштво налазе се пред оном врстом генерацијске одлуке која ће пресудно утицати на историјску позицију Србије у наредној политичкој епохи. То је одлука о начину на који ћемо се у наредном периоду поставити према решавању косовског проблема, при чему се избор суштински своди на две опције. Са једне стране, ту је линија мањег отпора, односно наставак постепеног попуштања које са мањим или већим интензитетом траје још од Кумановског споразума. То је пут који неумитно води ка исходима који су неприхватљиви са становишта елементарног уважавања српских националних и државних интереса (признање Косова као независне државе или прећутна сагласност са пуноправним чланством у УН).

ЖАБАЦ НА СЛОБОДИ: Тужилаштво није у законском року подигло оптужницу

Друга опција је оно за шта се изјаснила већина учесника „унутрашњег дијалога“ о Косову и Метохији, као и истакнути припадници националне интелигенције и Српска православна црква. То је опција замрзавања конфликта, која своје реалистичко упориште налази у примерима Кипра, Придњестровља, Нагорно-Карабаха и сличних. Премда се на први поглед ово намеће као лак и логичан избор, посебно у контексту све очигледније хаотизације међународних односа, погрешно је мислити да он не носи одређене ризике.

МЕЂУНАРОДНИ КОНТЕКСТ
При доношењу сваке важне државне одлуке морају се узети у обзир међународни и унутрашњи контекст, односно ужа и шира слика датог проблема. А међународни контекст Србији у овом тренутку не иде наруку. Затезање односа између Русије и западних земаља дошло је до тачке кад се чак и на највишем дипломатском нивоу рутински говори да актуелна криза не само да асоцира на хладноратовску већ је и превазилази. Стиче се утисак да – за разлику од Хладног рата – западне земље данас не осећају потребу да у политичком опхођењу са Русијом бирају средства и речи или да се придржавају било каквих правила и дипломатске етикеције.

Западни политичари старог кова, попут Хенрија Кисинџера, чији сензори за перцепцију реалности нису деактивирани у моменту постхладноратовског тријумфализма, потпуно су потиснути са свих места одлучивања. Данас Сједињеним Државама – као још увек водећом планентарном силом – управљају или хладноратовски јастребови или људи који су, правећи своје прве политичке кораке у ери западне омнипотенције, политички испрограмирани тако да реч „компромис“ непогрешиво дешифрују као реч „пораз“. Ако то важи и за земље попут Русије, Северне Кореје и Ирана, чему онда да се нада Србија док покушава да изађе са предлогом „компромисног“ решења косовског питања?

(ФОТО) О СЦЕНАМА СЕКСА БРУЈАЛА ЈЕ СРБИЈА: Јелисавета је дуго ћутала, а сада је КОНАЧНО проговорила!

У визури моћника на потезу Белтвеј-Вестминстер Србија се перципира као слабашна и геостратешки изолована земља која покушава да ревидира оно што је од Запада већ изгубила у рату 1999. године, док се цео регион „Западног Балкана“ посматра као недовољно пацификовано залеђе у њиховом геополитичком походу на Исток, у којем су већ стигли до руских граница. Како би се минимализовала свака могућност „устанка“ у позадини тог похода, неопходно је да се на Балкану доврши оно што је започето 90-тих година, односно да се комплетан регион стави под директну НАТО контролу. Занимљиво да је Данијел Сервер још у мају 2017. године у сведочењу пред конгресним Одбором за међународне односе скицирао контуре америчке стратегије за Балкан, за које се у протеклих годину дана испоставило да практично представљају смернице нове америчке политике у региону. Њена суштина је да, након Црне Горе, која је већ интегрисана у НАТО, и Македоније, која ће бити интегрисана чим реши спор око имена са Грчком, на ред долазе Босна и Херцеговина и Србија.

У том процесу је српско руководство стављено пред својеврсни ултиматум, тј. временски орочен захтев да изабере између међународне легитимизације косовске независности и уласка у фазу мање-више отворене конфронтације са Западом. Притом ће се свако даље одлагање доношења одлуке након истека тог рока, односно покушај нове куповине времена, сматрати избором друге опције, јер управо је извесност надолазећих промена у геополитичком балансу моћи уједно и један од главних разлога што се на нас врши притисак да одлуку донесемо што пре (ове или најкасније следеће године, ако је судити по последњој изјави министра Дачића).

ДОДИК ЖЕСТОКО ОПЛЕО ПО БРИТАНЦИМА: Лондон за рат против Срба ИЗДВОЈИО 9.000.000 ФУНТИ, Руси не утичу на Балкан!

Дакле, да сумирамо: Запад је, услед интензивирања сукоба са Русијом, одлучио да једнострано промени балкански статус qуо, настао после ратова у 90-тим, и због тога ће сваки покушај његовог одржавања – свеједно да ли у Македонији, Босни и Херцеговини или на Косову – сматрати недопустивим чином отпора свом „историјском детерминизму“, који мора бити кажњен. У таквом регионалном геополитичком контексту покушај „замрзавања“ косовског проблема постаје чин отпора, односно пут конфронтације са Западом, а не, како се често доживљава, средње решење између конфронтације и капитулације.

УНУТРАШЊИ КОНТЕКСТ
То никако не значи да би ту конфронтацију требало избегавати по сваку цену. Некада просто немате избор. Али спознаја о приближавању тренутка кад ће бити неопходно да се на националном нивоу пружи активни отпор отвара питање да ли Србија има унутрашње капацитете да изнесе тај задатак. Да ли смо као друштво довољно сложни и политички хомогени? Имамо ли политичку елиту која је кадра да се међусобно споразуме макар око ултимативних црвених линија и минимума националних интереса? Коначно, да ли је наша политичка елита способна и вољна да артикулише жеље грађана који су је изабрали, или пак сматра да извор њене политичке моћи не долази из народа, већ са неког другог места?

ОВО ЈЕ СРБИН КОЈИ ЈЕ У БЕЧУ УБИО БИВШУ ДЕВОЈКУ: Повикао је: Сандра ти си мој живот, а онда запуцао…

Велики део одговора на последње питање недавно је дао Борис Тадић у интервјуу за НИН у којем је изјавио да би и данас био на власти да је по питању Косова прихватио све што је прихватио актуелни председник. Тако смо од човека који је дуже од деценије био у највишим врховима власти добили непосредно признање да странци одлучују ко ће бити на челу Србије, а не изборна воља њених грађана.

Нажалост, унутрашњи политички контекст ни данас није ништа бољи од спољног. Испод привида политичке стабилности у Србији се крчка сценарио за расплет који тешко да ће протећи мирно и глатко. Главни претенденти за наслеђивање Вучићевог владарског жезла њега и његову власт (односно „режим“, као незаобилазни терминолошки топос српске опозиционе лексике) нештедимице чашћавају епитетима чија употреба је незамислива у земљама у којима владају нормалне политичке околности.

Саша Јанковић, који се однедавно отворено залаже за пуштање Косова у УН, помиње „румунски сценарио“ и обећава да ће, када он дође на власт, забранити Српску напредну странку и спровести лустрацију. Драган Ђилас, као опозициони политичар са тренутно највећим политичким капиталом, актуелни поредак назива „фашистичким“, олако потежући такву карактеризацију у земљи која је деценијама друштвену кохезију градила на пароли „смрт фашизму“. Још један припадник мејнстрим опозиције који следи идеју апсолутизације актуелне власти као врховног зла је Вук Јеремић. Он се заправо и буквално служи термином „зло“ када говори о актуелном српском руководству, па је тако својим бирачима недавно поручио да после наредних избора „зло одлази у историју“, док потпредседник његове странке у револуционарном маниру најављује да ће након свргавања режима бити формирана „привремена влада“, која ће „успоставити правну државу“ и „именовати тужиоца за високу корупцију“. Да те најаве нису претња празном пушком показује судбина Николе Груевског, дугогодишњег македонског лидера који је – у једном од пет поступака који су против њега покренути након пада са власти – осуђен на две године затвора због наводних малверзација приликом набавке државног аутомобила.

НАДА МАЦУРА ДАЛА ОТКАЗ У ХИТНОЈ! Ево где ће одсад радити!

Тако се у Србији ствара зачарани круг: револуционарна реторика опозиције и примери из окружења гурају власт ка систему владавине у којем се политички опстанак сматра гаранцијом личне безбедности, док функционисање таквог система, који постепено постаје сам себи сврха, опозицију додатно гура ка радикалној реторици и решењима. Осим тога, подгревање антагонизама против власти до нивоа иманентног грађанског рата такође је последица чистог политичког калкулуса: у таквој атмосфери свака непринципијелност се лако правда неопходношћу стављања фокуса на главни циљ, па све политичко-идеолошке и програмске примедбе очас посла постају тражење длаке у јајету. На исти начин би се сутра лако могла оправдати и колаборација са страним фактором, јер, када се борите против „фашизма“ или „зла“, не постоје методе које нису дозвољене и оправдане.

Велики део одговорности за такву атмосферу свакако сноси и сама власт, чији су представници далеко од статуса егземплара политичке пристојности и одмерености. Користећи свест страних центара моћи о томе да поседује „златну акцију“ кад је реч о решавању косовског питања, Вучић своју политичку формулу темељи на непрекидном кокетирању са могућношћу да зажмури на столицу Косова у УН, чиме одлаже тренутак фронталног сукоба са Западом. Таква тактика не би била проблематична сама по себи да не оставља утисак бесциљне куповине времена, коју не прати припрема неке озбиљније и промишљеније излазне стратегије. Осим тога, и власт би морала да покаже више такта и суптилности у односу према опозицији, тим пре што је њена политичка и медијска моћ неупоредиво већа, а тиме и могућност да обликује обрасце политичког општења. Макијавелистички бескомпромисни манири медијског и политичког обрачунавања на кратки рок могу довести до жељених изборних резултата, али дугорочно стварају дубоке друштвене поделе, које су одувек биле хумус за све врсте спољних манипулација.

Колатерална жртва такве политичке и друштвене поларизације је национално-патриотска опозиција, која је дубоко политички и медијски маргинализована. Повремени трептаји медијске пажње за коју успева да се избори, попут ситуације са Апелом за КиМ, често су само последица сувише нервозне реакције власти. Утисак је да заступници идеја које начелно имају подршку великог броја грађана никако не успевају да искоче из губитничке спирале у којој таворе већ неколико година, бележећи све лошије резултате од једног до другог изборног циклуса. Тврдо инсистирање на тези да је Бриселски споразум акт националне велеиздаје, након којег било какав контакт са влашћу не долази у обзир, лишава их неопходне еластичности у реаговању на мењајуће околности и доприноси описаној атмосфери ванредног стања, у којој већ дуго ординира целокупна српска политичка јавност.

ПРИШТИНА: Прекидамо дијалог са Београдом јер је бесмислен!

Елем, док на политичкој сцени у Србији свакодневно лети перје, далеко од рефлектора шире јавности непрекидно расте „мрежа“ невладиних организација која полако попуњава све институције и готово неприметно даје пресудни импулс обликовању политике у многим областима, од културне и медијске, преко економске и безбедносне. Народна скупштина ретко када усвоји закон који претходно није барем делимично коригован у складу са циљевима и вредностима ове неформалне групе која се често крије иза назива „цивилно друштво“. О њеној снази и важности највише говори то што је права реткост да било који западни званичник приликом посете Србији пропусти да се састане са њеним представницима, који су добили и једну од кључних улога у текућем дијалогу о Косову и Метохији. Та „мрежа“ има своје медије, своје политичке патроне и гласноговорнике, своје контролоре који надзиру и коригују рад скупштине и свих министарстава у влади, своје унутрашње и спољне спонзоре и све остале предуслове за успешно функционисање политичког субјекта чији непостојећи легитимитет је обрнуто пропорцоналан утицају који остварује на динамику друштвено-политичког живота у Србији.

ЗАКЉУЧАК
Дакле, да сумирамо и унутрашњи контекст: кључни политички чиниоци не успевају да пронађу најмањи заједнички садржалац кад су у питању основни национални интереси, при чему политичку борбу доживљавају као октагон у којем се не бирају средства. Њихова токсична реторика и поделе су до границе пароксизма заоштриле процеп унутар самог српског друштва, које више не делује способно да нађе консензус по било којем питању, од слогана за повећање наталитета, преко реакције на отворено малтретирање српских званичника на Косову, до питања да ли председник у случају угрожености земље има право да прогласи мобилизацију или прво мора да пошаље „своју децу“ у рат. За то време у позадини тихо расте мрежни Левијатан који доношење кључних одлука полако измешта ван домашаја политичких актера и шире јавности и који је спреман да, у случају потребе, буде активиран на задатку тоталне разградње државног система, у који се из дана у дан све дубље етаблира. Друштво у тако хаотичном стању није способно ни да се договори о томе ко му је пријатељ а ко непријатељ, а камоли да организовано и сложно пружи отпор на насртаје који ће сасвим сигурно имати за циљ стварање додатне унутрашње конфузије и парализе.

На крају да се вратимо на косовску дилему. И поред тога што покушај „замрзавања конфликта“ подразумева отворени сукоб са Западом, за који политички дезоријентисана, економски девастирана и вољно посрнула Србија није спремна, друга опција се заправо своди на смрт са одложеним дејством. Брутална је истина да не постоји ниједна чврста гаранција да би након евентуалног попуштања по питању Косова и Метохије Запад уважио макар и минимум српских националних интереса. Напротив, историја је небројено пута емпиријски доказала да би процес даље фрагментације био не само настављен већ и убрзан. Стога, уколико жели да преживи као држава, Србији не преостаје ништа друго него да збије редове и што спремније дочека неминовну западну офанзиву.

Време је да сви релевантни и добронамерни друштвени и политички чиниоци то схвате, и да се почне са копањем ровова. Спољних, а не унутрашњих.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

УЗБУНА! Нестао дечак (13) на језеру код Зрењанина!

Досије за убиство открива велику украјинску фарсу

(РЕЦЕПТ) ДОВОЉНО ЈЕ САМО ПАР МИНУТА: Уз помоћ ОВОГ трика решите се жутила на ноктима!

(ФОТО) МИЛО ЈЕ ЧУДО НЕВИЂЕНО! У ЦРНОЈ ГОРИ ВИШЕ ГЛАСАЧА НЕГО СТАНОВНИКА: Тако нешто не постоји нигде на свету!

Аутор: Александар Вујовић

Извор: НОВИ СТАНДАРД

Оставите коментар

Пратите нас на Фејсбуку!

Временска прогноза

Београд
11°
23°
Wed
25°
Thu
26°
Fri
22°
Sat