Мр Данијел Игрец
Аналитика Политика

ИГРЕЦ: Време је да уместо бриселских славимо српске победе!

На данашњи дан навршава се пуних пет година откако је у седишту ЕУ постигнут тзв. Први споразум о принципима нормализације односа између Београда и Приштине, у јавности познатији и као Бриселски споразум. Шта је овај документ донео држави Србији и Србима на КиМ, шта је оно што је највише обележило пола деценије његовог постојања и да ли ће његова за Србију најважнија тачка, Заједница српских општина, угледати светлост дана? Одговоре на ова и многа друга питања дао је Данијел Игрец, магистар права и члан руководства Заветника, а његово реаговање преносимо вам у целини.

Када су (сада већ бивши) српски премијер Ивица Дачић и тзв. премијер Косова, Хашим Тачи, априла 2013. године под покровитељством ЕУ парафирали текст Бриселског споразума велика већина западних и домаћих медија писала је тада о „историјском догађају„, о споразуму као o „кораку ка историјском помирењу Срба и Албанаца“ и o „великој победи Београда у борби за КиМ„. Међутим, чињенице које су наступиле након тога, нарочито после првих корака у примени споразума на терену у потпуности су нас разувериле у такве закључке и показале да је Бриселски споразум са аспекта очувања српских интереса на КиМ нешто наjпогубније што је задесило Србију након једностраног проглашења косовске независности 2008. године.

ПРИШТИНА РУШИ ПРЕГОВОРЕ: Готово је, сад морамо у завршну фазу!

Подсетимо се укратко шта нам је то донео пакет постојећих бриселских споразума:

1.) Прихваћено је постојање Устава и закона тзв. Косова.

2.) Споразумом о интегрисаном управљању прелазима, административна линија између КиМ и Србије добила је поједина обележја „међудржавне границе“.

2.) Бриселски договори означили су почетак гашења и повлачења институција државе Србије са Косова и Метохије.

3.) Приштина је добила отворена врата за улазак у међународне организације регионалног карактера и могућност да у међународним односима користи своје „државне симболе“ – косовски грб и заставу.

4.) Тзв. Косово добило је свој међународни позивни број, право које према оснивачким актима Међународне уније за телекомуникације припада само сувереним и независним државама

5.) Створени су услови за узурпацију српске државне имовине на КиМ од стране приштинске парадржавне творевине што тзв. Косово користи како би присвојило комплетно власништво над најважнијим српским стратешким ресурсима попут Трепче и Газивода.

ШОК НА ББЦ: Британски адмирал – АСАД НИЈЕ КРИВ, ПОЛИТИЧАРИ МЕ ТЕРАЛИ ДА БОМБАРДУЈЕМ СРБЕ!

Првим Бриселским споразумом Приштина је добила опасно много. Закорачила је на пут међународне афирмације своје једнострано проглашене независности, изнудила је од Београда сагласност да на територији јужне српске покрајине успостави свој уставно-правни поредак, своје кривично законодавство и своје судове. Док је Приштина уз снажну подршку Вашингтона и Брисела корак по корак заокруживала своју на етничком чишћењу и злочинима стварану „државност“ Београд је, опијен „европским сном„ прихватао услове и ултиматуме који су му стизали из кабинета Кетрин Ештон и Федерике Могерини и који су довели до тога да после пуних пет година „добије“ једно велико ништа.

Током свих до сада постигнутих бриселских (не)споразума српска јавност могла је да се увери у једну (сада већ неупитну) чињеницу. Чињеницу да је ЕУ уствари сушта супротност онога што су у својим изјавама истицали њени највиши званичници када су наглашавали њену „објективну и неутралну посредничку улогу“ у бриселским преговорима. Чињеницу да је Брисел (поред Вашингтона) кључни промотер албанских интереса и покровитељ тзв. Републике Косово.

Да је неутралност само мртво слово на папиру и да су њено место (већ од самог почетка процеса преговора) заузеле пристрасност и нескривена подршка ЕУ једној (албанској) страни видело се након сваке до сада завршене рунде тзв. бриселског „дијалога између Београда и Приштине„. То је потврдила свака бриселска „победа“ Београда која је уместо постепеном јачању српског утицаја на КиМ водила ка даљем заокруживању косовске „независности“ и представљала додатан ексер у ковчег српске државности у јужној покрајини.

ЦРНОГОРСКОЈ ОПОЗИЦИЈИ ЈЕ НЕДОСТАЈАЛО ЈУНАШТВА – ЕВО И ЗАШТО….

То се, на крају крајева, најбоље показало управо на питању формирања Заједнице српских општина. Читавих пет година званичном Бриселу није пало на памет да од албанске стране затражи поштовање постигнутих „договора„. Све док је Србија неупитно прихватала улогу послушног „партнера“ који безусловно испуњава сваки захтев Запада ЕУ је ћутала јер се такво понашање Београда идеално уклапало у агенду српског прихватања „косовске реалности„. Чим је Србија мало подигла глас и указала на неодрживост такве политике, па и отворено подржала одлуку Срба са КиМ о самосталном формирању ЗСО мимо „косовских“ закона званични Брисел напрасно се сетио ЗСО и пожурио да „подсети обе стране на обавезу њеног формирања“ и то ни мање ни више него „искључиво на основу косовског законодавства„.

Чега се то ЕУ уплашила па је прибегла (и зашто је прибегла) оваквом потезу? Шта се крије иза најновијих изјава представника Европске комисије о ЗСО и какав значај ова Заједница може да има за Србију и њен народ на КиМ у промењеним околностима и у светлу нових геополитичких прилика у свету?

Када говоримо о Заједници српских општина као о нечему лошем или добром за Србе на КиМ најпре морамо поћи од питања шта је заправо ЗСО, каква је њена структура и шта би њено формирање и функционисање донело српском народу у јужној покрајини.

Споразум о ЗСО, проистекао из Првог Бриселског споразума, договорен је 2015. године, а у њему се предвиђа да се већински српске општине на КиМ интегришу односно повежу у заједницу која ће имати сопствену правну способност, али у складу са законима тзв. Косова. Заједници се према слову споразума пружа право „вршења пуног надзора“ над подручјима здравства, социјале, урбанизма и образовања док о питању обима њених (могућих) законодавних и извршних надлежности споразум не садржи ниједну изричиту одредбу. Управо оваква терминолошка и садржајна недореченост била је и главни разлог што се овај споразум нашао на мети (сасвим оправданих) критика јер ствара утисак да сва законодавна и извршна овлашћења у потпуности остају у рукама „централних власти“ у Приштини.

(FOTO) ФОТОГРАФИЈЕ ДОКАЗ БРУТАЛНОСТИ Наташа на лицу има ПОДЛИВЕ, МОДРИЦЕ И ПОСЕКОТИНЕ

Управо та мањкавост споразума отвара врата његовим различитим интерпретацијама и омогућава Приштини да наметне своју верзију структуре и надлежности ЗСО. Према њој Заједница српских општина била би искључиво оно што је у својој одлуци дефинисао сепаратистички косовски „Уставни суд“ – заједница без икаквих суштинских овлашћења и самосталности, у потпуности подређена тзв. косовском правном поретку и сведена на ниво обичног фолклорног друштва односно просечне невладине организације у оквирима независне „државе Косово„. То између осталог предвиђа и сам Ахтисаријев план, документ који је био основ за једнострано проглашење косовске „независности“ и који је, подсећам, саставни део тзв. косовског Устава.

Остварењем тог плана реализовало би се оно што је 2007. године одбачено како од стране Србије тако и од стране Савета безбедности УН. Албанци би добили потпуну контролу над севером КиМ и његову интеграцију у „државно-правни поредак Републике Косово„, а Срби привид локалне самоуправе која би, као и обично, остала само мртво слово на папиру. Процес развлашћивања државе Србије на северу јужне покрајине тиме би био закључен.

Шешељ се огласио након скандала са хрватском заставом и ево шта каже

У том светлу морају се посматрати и најновије најаве Албанаца о формирању ЗСО као и подршка коју им је тим поводом упутила ЕУ, дајућим им додатна четири месеца времена да у дело спроведу свој план. Реч је о још једном покушају обмањивања српске јавности и лепо упакованом мамцу за Београд како би се постигла два циља. Први, да се обесмисли одлука Срба са КиМ о самосталном формирању ЗСО и Приштина представи као „кооперативна страна„, спремна на „компромисе„. Тада би из Брисела и Вашингтона уследили снажни притисци на Београд да тај „уступак“ Приштине компензује са пуштањем тзв. Косова у Уједињене нације, чиме би био постигнут и други циљ – потпуно заокруживање косовске независности.

Наша држава се већ читавих шест година налази у улози таоца Приштине и њених западних спонзора, постепено предајући бриселским споразумима најважније полуге државног суверенитета једној сепаратистичкој творевини. Сво то време Приштина није била спремна ни да започне процес формирања ЗСО. Штавише, последњим бруталним упадом терористичке РОСУ на север КиМ и малтретирањем српских званичника и српског народа она је сасвим јасно показала да не жели никакве договоре. Њен циљ није компромис већ капитулација Србије кроз потписивање „правно-обавезујућег споразума“ што би имало ефекат де јуре (трајног и неопозивог) признања тзв. Косовa од стране Београда, који би тиме пружио легитимитет једностраној и противправној сецесији.  Приштина у том науму ужива и нескривену подршку званичне ЕУ која се сасвим очигледно показала као неспремна да гарантује неутралност преговора и неспособна да српском народу на КиМ обезбеди мир и сигурност.

Printscreen

Пред Београдом се налази само један пут, пут без даљих уступака, пут који подразумева чврсто истрајавање на ставу да је Приштина изгубила сваки кредибилитет за даље преговоре у Бриселу. Сваки наставак преговора у постојећем формату водио би ка даљој издаји државних и националних интереса јер су самопроглашене институције после онаквих бруталних сцена насиља јасно показале своју отпадничку и сепаратистичку, терористичку нарав због које даљи разговори у Бриселу постају ирелевантни.

Београд сада мора да ради на томе како би решавање питања КиМ добило своју ширу, глобалну димензију. Геополитички моменат је данас знантно другачији него пре десет или двадесет година што ствара сасвим реалне предиспозиције да наша држава једном озбиљном дипломатском офанзивом, вишеслојном и проактивном спољном политиком створи по себе повољан међународни амбијент и ојача своје преговарачке позиције.

ИСПОВЕСТ НОВИЦЕ ЗДРАВКОВИЋА: Смрт ми се ближи! Нећу да умрем у мукама као мој Тома

Неминовно је да у процес решавања питања јужне покрајине укључимо све своје стратешке савезнике, првенствено Русију и Кину као сталне чланице СБ УН али и све оне земље које деле став Београда да одрживог решења за КиМ нема без уважавања легитимних интереса Србије и које су спремне да подрже нови преговарачки формат, базиран искључиво на међународном праву и одредбама Резолуције 1244. У таквим околностима Србија ће имати на располагању њихове правне, дипломатске, безбедносне и геополитичке експерте и ресурсе што ће олакшати постизање решења, складног са српским државним и националним интересима.

На том путу ЗСО (више) не сме да се посматра кроз наочаре политике узмицања пред захтевима Приштине већ као офанзивно средство званичне државне политике, као један нови адут Београда у отпору лажној држави „Косово“ и њеним покушајима да окупира север покрајине. Међутим, српско питање на КиМ не може се свести искључиво на питање формирања ЗСО. Коначни циљ Србије мора да буде обнова суверенитета у читавој покрајини, а формирање ЗСО само прва етапа у том процесу.  Веома је важно да се одлука о самосталном формирању ЗСО заснива на државотворним принципима и остане у оквирима могућности које пружају Резолуција 1244 и Устав Србије. То значи да би предстојећа ЗСО морала да постане фактички, од самопроглашених институција у Приштини независан „правно-политички ентитет„, административно-територијална јединица са широким извршним и законодавним овлашћењима која би задржала чврсте институционалне везе са државом Србијом и њеним правним поретком.

Другим речима, Београд заправо стиче јединствену прилику да оснивање ЗСО искористи као параван за обнову (Бриселским споразумом распуштених) српских општинских структура и повратак државних (административних, правосудних и безбедносних) институција на КиМ.  ЗСО мора да буде први корак у процесу деконструкције косовске квазидржавности, обнови ефективне власти српских државних органа на КиМ и враћању јужне покрајине под ингеренције Београда. То не треба посматрати само као могућност већ и као државну обавезу Србије.

Маске су сада дефинитивно пале, карте су бачене. Средства и циљеви Вашингтона и Брисела су нам познати. На нама је одлука хоћемо ли као држава имати воље и одлучности да се одупремо притисцима или ћемо поново славити још једну бриселску „победу„, која ће у ствари бити наш највећи државни и национални пораз и то у тренуцима када је време да са политиком пораза већ једном за свагда раскрстимо.

Извор: govorisrbija.rs

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

КРИВИЧНА ПРОТИВ ШЕШЕЉА ЗБОГ ПОВРЕДЕ УГЛЕДА ХРВАТСКЕ: Ријечки адвокат тврди да ‘лијепа њихова’ мора да суди вођи радикала!

(ВИДЕО) РЕШЕНА МИСТЕРИЈА СТАРА 4.000 година: Мумија без главе нађена је још 1915. године, а тек сада је ФБИ открио њен идентитет

ПИСМА ИЗ МАГЛЕ: Сирија – доказ да Запад више не може да прети Србији

ОПАСАН СЦЕНАРИО: Креће најјачи удар на Српску цркву у Црној Гори

Оставите коментар

Пратите нас на Фејсбуку!

Временска прогноза

Београд
15°
20°
Thu
20°
Fri
22°
Sat
25°
Sun