Друштво Србија

(ФОТО) Даринка Таталовић је једина жена која је била на Голом отоку! ОТКРИЛА ЈЕ НАЈГНУСНИЈЕ МУКЕ ЗАТВОРЕНИКА У ТИТОВОМ ЛОГОРУ СМРТИ

Ово је прича о борби за слободу, љубав и прича о првој и јединој жени која је икада крочила на Голи оток, а да није била затвореник!

КИНЕСКА ОДМАЗДА ЈЕ БРУТАЛНА: Пекинг узвраћа ударац Вашингтону! Ово је Сијев одговор на Трампове царине!

Прича Даринке Таталовић је прича о комунистичкој борби за власт чије су бруталне репресивне методе на Голом отоку над више од 25.000 кажњеника утицале на животе више од 500.000 људи.

То је и прича о борби за слободу, љубав и прича о првој и јединој жени која је икада крочила на Голи оток, а да није била затвореник.

Ова храбра жена је одлучила да прекине дебели зид ћутања и проговори о најстрашнијим, али и најодвратнијим стварима са којима се суочио њен супруг за време живота. Даринка сада има нове муке јер не може да уђе у сопствену кућу у којој тренутно живи супруга покојног премијера, Зорана Ђинђића.

Наиме, Толстојева 35 је адреса на којој се води кућа од 130 квадрата и 12 ари плаца, коју је Даринкин отац, Сава Ђекић, купио од свог газде Бохуса Боукала, предратног директора Прашке банке. Ипак, она кроз капију не може јер на тој адреси тренутно живи Ружица Ђинђић, а у Дариникиној кући живи њена послуга.

Док води своју како каже „можда последњу битку“, Даринка се са сузама у очима присећа и своје бурне прошлости која јој сваки пут произведе снажне емоције.

Телесна казна је била главно оружје за време комунизма. Свуда је било замки, а људи су проверавани на много начина. Уцене, „партија или породица“ су биле свакодневница за време Брозове владавине. Смео си да кажеш само „Тито“, у супротном си „надрљао“, прича Даринка.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Она се присетила и тренутка када је сазнала да је можда заувек изгубила свог вољеног супруга Милана са којим је почела да се забавља када јој је било свега шеснаест година.

Милан и ја смо се забављали од моје шеснаесте године. Много сам га волела иако је био двадесет година старији од мене. Сећам се да смо требали да идемо у Лику да упознам његову породицу, али се он тог дана није појавио у заказано време. Дана 28.10.1949. године смо требали да се нађемо, али се он никада није појавио. Моја мајка је мислила да ме је оставио, а отац је делио њено мишљење. Рекао нам је да ако се Милан не појави за месец дана, мајка и ја можемо да спремимо кофер и да изађемо напоље, прича ова храбра жена.

Како нам је испричала, она и њена породица су трпели страшна малтретирања због њеног супруга који је био затвореник на Голом отоку. Наиме, он је био војни изасланик у Лондону, а октобра 1949, присуствовао је предавању у Дому ЈНА о ситуацији на релацији Тито-Стаљин. Пред пријатељима је изјавио да „не може да мрзи совјетски народ“ и та реченица га је замало коштала живота. Преживео је, али је наредне четири године трпео највећа зверства која нормалан човек не би могао ни да замисли.

ЕВО ЗАШТО БРИТАНИЈА РУСИМА ПОДМЕЋЕ ТРОВАЊЕ СКРИПАЛА! Бивши премијер Јапана открио МРАЧНЕ ПЛАНОВЕ Терезе Меј!

Мој муж није могао да мрзи Русе јер је у рату на Сремском фронту преживео управо захваљујући њима који су му дали крв „директно из вене“. Он је дигао немачки тенк у ваздух и добио је орден Народном хероју. Пребачен је у Трст, и тамо су му указали помоћ јер су му каротиде биле пресечене, присећа се Даринка.

Након што је схватила да је њен вољени Милан нестао, Даринка је позвала његовог брата који је био потпуковник у то време. Он је потегао велике везе и и нашао га је у Ђушиној улици. Како нам је Даринка рекла, прво је био затвореник у згради „Тањуга“ и то два спрата под земљом где су га „другови из партије“ мучили, да би га убрзо пребацили на Бањицу.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Након „Ђушине“, Даринкин супруг је спроведен на Бањицу у „мучилиште“. Отишао је са 92 килограма, а изашао са 58 килограма. Убрзо, стигла је пресуда од надлежних органа која је гласила „4 године строгог затвора“, а Милан је моментално пребачен у Градишку.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

(ВИДЕО) ШОКАНТАН ПРИЗОР У ГРАДСКОМ ПРЕВОЗУ: Човек ставио младићу јакну преко главе, па почео да га бије

У Градишки је био 3 месеца, а највећи непријатељи тамо су им биле усташе. То је био затвор где су сви били помешани, а чувари су намерно „пуштали“ усташе које су имали јасна наређења. Мој супруг је најмање причао о свом животу из тог периода јер је имао велике трауме и тада је преживео највећа мучења. Користили су такозвано „источњачко мучење“ које се састојало у томе да затвореник легне, а на његове груди и ноге седну два човека. Када постане потпуно беспомоћан, сипају им воду кроз нос све док им не попуцају сви капилари у мозгу. Како ми је супруг причао, многи би се одмах онесвестили од страха, али то није спречило усташе да доврше посао, прича Даринка.

Милан је након тог монструозног мучења из Градишке пребачен у Билећу по највећој зими, а боравио је у леденој ћелији са малим прозором.

То је била мала ћелија у којој је била само једна мала даска која се вадила ноћу када је време за спавање. То је била посебна врста пакла за њега, а поента је била у потпуној изолацији и смрзавању, прича Даринка.

Након што је преживео и тај пакао, дошао је ред на „Голи оток“ и то 1950. године, а након тога Даринка је изгубила мужа каквог је познавала, и то заувек.

Тамо нису вределе међународне конвенције о људским правима нити су икада долазиле контроле. Међународни комитет „Црвеног крста“ је на пример одлазио у Јасеновац, али на Голи оток никада није крочио.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

(ВИДЕО) 5, 4, 3, 2, 1… Апокалиптичан снимак из Кине о ком прича цео свет

Након тортуре и батињања које су преживели, политички неистомишљеници друга Тита укључујући мог супруга су бродом „Пунат“ стигли на Голи оток. Били су везани жицама у пару по двоје након чега би их полицајци бацали са брода на шпалир радника који су тамо већ боравили. Старији затвореници су морали да их туку док је полиција све надгледала. Ломили су им руке, ноге, а ко би одбио и сам би био тучен, прича она.

Даринка је напоменула како је главни циљ био омаловажавање затвореника и додала да је Тито идеју добио од Стаљина и његовог „Гулага“.

Тито и Стаљин су заправо били ближи него што се мисли, а сам Броз је вршио дојаве када неки политички неистомишљеник пређе границу са Русијом. Тако је на пример страдао Благоје Паровић, каже Даринка.

Након што би стигли на Голи оток, затвореници су морали да се јаве иследнику како би дали генералије, односно колико је ко осуђен, а добили су и униформе након чега су били распоређени су по баракама.

Пошто је био војно лице, мој супруг је смештен у посебној бараци код Петрове јаме где су били осуђеници на двадесет година, међу којима је био Арса Јовановић. Затвореника је било много, а имали су по једно ћебе, па су морали да леже као сардине. По њих 20 на три спрата. Било их је укупно120 на једном месту, па тако кад се један окрене, сви морају, присећа се Даринка.

У просторији где су спавали, налазила се „кибла“. У преводу, дрвена каца

где су сви обављали велику и малу нужду.

– Ако је неко направио само неки „миг“ или било шта што би надређенима било сумњиво, морао је читаву ноћ да буде над киблом, а сви остали су морали да мокре по њему. Дежурни ревидирац је све то надгледао, а уколико би неко обављао своје физиолошке потребе поред, а не над тим што је над киблом, придружио би му се са друге стране, каже Даринка.

ЛАЗАНСКИ: Можемо да узмемо север Косова и за 60 минута!

Храна је била посебна врста казне за све затворенике, а како нам је Миланова супруга рекла, они су се довијали на разне начине чак и због једног зрна пасуља.

– Све у свему, људима је страдао имуни систем, а туберкулоза је била широко распрострањена. Лекар је долазио само уторком и петком, али од тога није било много вајде, тврди она и додаје:

Јели су јако лошу храну, чорбу, мало макарона. Милан ми је причао како су се „грабили“ да узму два зрна пасуља из сливника из канализације. Није било ничега другог, зато је Капичић и одабрао „Голи оток“.

Сваке недеље затвореници су морали појединачно да иду на ревидирање код иследника. Ревидирање је тамо значило „друкање људи из цивила“. Људи који су причали против партије или у корист Руса.

– Затворенике су тукли „до смрти“ како би признали и одрукали мајку, оца, рођаке, пријатеље. Мој муж је намерно рекао име саборца који је умро, али су га тада убацили у пољски њц док није почео да се „гуши у го*нима“. Када је кренуо заиста да се бори за ваздух, чапљама су га извукли и бацили у море „да се пере“, прича ова храбра жена и додаје како су затвореници могли да пију само морску воду.

Затвореницима је била забрањена свака комуникације. У раду су користили „трагаче“ (два стуба на којима су се налазиле даске. Са једне стране су држачи били краћи, а са друге дужи).

– Ко је носио са дуже стране, вукао је мањи је терет. Ко је кажњен, носио је краћу страну. Као што се зна, затвореници су преносили камење са једне гомиле на другу и тако по цео дан по највећој врућини. Сећам се да је мој први одлазак тамо био у априлу 1950. године и да је било јако топло, прича Даринка Таталовић.

Ја сам пошла на Голи оток из Бара, пошто смо морали да идемо другим путем, а не као затвореници. Захваљујући Војину Јанковићу који је био управник затвора тада, ја сам успела да одем на острво. Након што нас је примио, рекао је мени и Милановој мајци да ако би га помиловао, морао би и он да стане поред њега. Ипак, учинио је и више него довољно. Написао је објаву којом „Даринка Ђекић из Београда може да посећује свог вереника, Милана Таталовића на свака два месеца“. Лупио је печат и учинио ме најсрећнијом особом на свету, прича Даринка кроз смех и додаје:

НАЈЕЖИЋЕТЕ СЕ: Исповест жене која се вратила са „оног света“

– Мама је тада спремила ванилице које је спаковала да понесем за пут. Из Бара сам бродом пошла на Голи оток. Сећам се да су ми два полицајца наредила да гледам само напред и да не скрећем поглед. Међутим, пошто је Голи оток поред шуме и планине Велебит, биле су велике буре, а једна је задесила и нас. У том тренутку, према нама је ишао један брод. Како је дувао ветар, открио је шаторско крило са њега, и док смо се мимоилизали у теснацу, видела сам чаршафе и лешеве који су били жути и поређани као сардине. Бацали су их у море да их дотуку морски пси, прича Даринка кроз сузе и наглашава да ту сцену неће заборавити док је жива.

– То свет треба да види, о томе се не сме ћутати, каже она и додаје да је у наредним годинама када су почеле и туристичке туре до Голог отока, дошло до велике најезде морских паса.

Даринка се такође присетила како је изгледао њен први сусрет са Миланом који је тада робијао на Голом отоку.

Мој први сусрет са Миланом је био јако тежак. Када ме је угледао, сакрио је сузе прљавом марамицом и питао ме је: „Је л’ ти смрдим?“,“Како ти изгледам?“, „Јел сам смршао?“. Одговорила сам му да мора да буде јак и издржи све, као и да примени све што смо до тада причали. Налазили смо се у једној просторији која је била преслушкивана и тамо смо углавном пуно разговарали. То смо примењивали на свака два месеца, и то све док није изашао на слободу, 1953. године.

Како нам је Даринка још испричала, Удба је терала жене које су биле у браку и са децом да шаљу својим мужевима који се налазе у логору писма у којима би тражиле развод јер не желе да буду више са издајницима. У супротном би им следило исељење из стана и губитак посла. Супруге су наравно, морале то да ураде, а логорашима је то био додатни бол за претрпети.

Даринка је на крају дошла до закључка како је из виле на Дедињу избачена управо због свог сада покојног супруга, Милана Таталовића.

Моја породица је јако трпела због наше љубави, али се не кајем јер сам га јако волела. Пет месеци након његовог хапшења, изабачени смо из наше куће и од тада почиње моја борба са Ружицом Ђинђић, прича Даринка.

МОРА ДА ЈЕ ПОНОСАН ШТО СРАМОТИ СРБИЈУ: Јеремић постао главна звезда шиптарских медија!

Оно што је било интересантно, колико год израз био неприкладан, је да су на Голом отоку скоро сви били затвореници. Од стражара, преко радника, кувара до самих осуђеника, само нису сви имали иста права и шансе за напредовање у служби.

Подсећамо, после Другог светског рата за време Југославије прва група кажњеника је дошла на Голи оток, односно била је избачена из брода на стене, и то 1949. године. То је био почетак оснивања Голог отока као строгог затвора где су били затварани искључиво политички неистомишљеници Јоспиа Броза Тита. Процењује се да је кроз логор прошло 32.000 затвореника. Он је укинут 1998. године. О гробовима убијених нема података, али се нагађа да су њихови лешеви служили као храна за ајкуле.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

ДВЕ ГОДИНЕ ИСТРАГЕ, МИСТЕРИЈА И ЛАЖИ: Ово су најбитнији моменти у истрази најинтригантнијег злочина у Србији

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ПОСТАЈЕ СВЕТАЦ? О канонизацији се одлучује на Сабору у мају

ЕКСПЛОЗИЈА НА КАРАБУРМИ: Бачена бомба на кућу навијача Партизана!

ТАКО ТО РАДЕ АМЕРИ: СРБИЈИ ОТЕЛИ 500.000.000$ и на њима ЗАРАДИЛИ ПЕТ ПУТА ВИШЕ, укупна штета чак 100 милијарди!

Извор: espreso.rs

Оставите коментар

Пратите нас на Фејсбуку!

Временска прогноза

Београд
17°
22°
Wed
20°
Thu
20°
Fri
23°
Sat