Uncategorized

Ево зашто је Косово света српска земља – све српске светиње од А до Ш (први део)

Борба српског народа на Косову и Метохији никада није престајала. Све од доласка Турака на свету српску земљу па надаље, Косово је било мерило српског јунаштва и доказ нашег опредељења за духовне испред материјалних вредности.

Сведоци смо да се ових дана релативизује значај Косова за српски идентитет и да поједини политички субјекти дијалог о Косову посматрају као средство за одрицање од Косова. У жељи да подсетимо јавност колики је значај Космета за српски народ одлучили смо да објавимо низ чланака у којим ћемо побројати страдална српска села и светиње са Косова и Метохије по азбучном реду. Сваки је народ небески у оној мери у којој гради своју духовну вертикалу. Срби су своју изградили на Косову и Метохији. О томе сведоче наши манастири и цркве, као и проливена крв јунака и мученика.

Од А-Б

АЈКОБИЛА, ХАЈКОБИЛА (ПРИШТИНА) Ајкобила код Приштине је данас албанско село. Село је у средњем веку било српско и звало се Прождрикобила, по властелину Дабижаву Прождрикобили. Када су се у 18. веку Албанци доселили у овај крај, српски назив села су превели на свој начин. У данашњој џамијској махали налазе се остаци порушене српске цркве.  (данас не постоји)

АЈНОВЦЕ (КОСОВСКА КАМЕНИЦА) Ајновце се налази близу Косовске Каменице. Први пут село се помиње почетком 14. века под нешто другачијим именом. У селу постоје остаци више сакралних објеката. У Доњим Ајновцима очуване су импозантне рушевине манастира под називом Тамница и цркве из 14. века, која је подигнута на темељима рановизантијске базилике. По облику основе и обради фасада, црква манастира Тамница подсећа на Грачаницу, па у науци постоји мишљење да је архитектура ајновачке цркве претходила Грачаници. У цркви су очувани фрагменти живописа. У старом српском гробљу на месту Раван код Ајноваца постоје остаци друге цркве, зарасли у шипражје.

БАБИН МОСТ (ПРИШТИНА) У селу Бабин Мост код Приштине постојала је у 14. веку православна црква Богородичиног Покрова. По предању, цркву је подигла кнегиња Милица после Косовског боја 1389. године, као маузолеј погинулим косовским јунацима.На основу сачуваног турског пописа из средине 15. века, зна се да је тада у селу било 33 српске куће, а на челу списка се именом помиње православни поп. У 20. веку је на месту старе цркве подигнута нова, такође посвећена Богородичином Покрову. После Првог светског рата, на црквеном гробљу су до косовских јунака покопани српски ратници погинули на околним ратиштима.

БАБЉАК (УРОШЕВАЦ) У селу Бабљак код Урошевца у немањићко време постојала је православна црква. Године 1455, када је рађен турски попис, село Бабљак је имало 7 српских кућа и православног попа. За време аустријских похода крајем 17. и почетком 18. века црква је са целим селом била разорена. Касније су је сељани обновили и посветили је Св. Тројици. (данас не постоји)

БАЊА (МАЛИШЕВО) Село Бања код Малишева добило је име по тамошњем јаком топлом и лековитом извору.Село се први пут помиње 1348. године у Светоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана.Изнад села су постојале две цркве, које су сељани звали Киша и Друга Киша. (данас не постоји)

БАЊЕ (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Недалеко од Косовске Митровице налази се српско село Бање, тако названо по неколико извора топле воде.Као српско село први пут се помиње у турском попису из 1455. године. Усред села је постојало старо црквиште на којем су сељаци, између два светска рата, подигли нову цркву. Приликом градње, употребљавали су и камену пластику са старе цркве. Уз цркву се налази старо и ново гробље, а најбоље су очувани камени надгробни споменици из 19. века.

БАЊЕ, БАЊА РУДНИЦКА (СРБИЦА) Недалеко од Пећи налази се српско село Бање. У 13. веку краљ Стефан Урош I даровао је ово село манастиру Грачаници, о чему сведочи сачувана даровница. Сеоску цркву је подигао дворјанин српског деспота Ђурђа – властелин Родоп, и посветио је Св. Николи. Том приликом властелин је цркви даровао и звона. Она су сачувана и данас се налазе у Пећкој патријаршији и Народном музеју у Београду. Ктитор цркве Св. Николе сахрањен је у својој задужбини и ту се налази његова надгробна плоча. Између два рата црква је обновљена, али су је за време Другог светског рата албански фашисти опљачкали, а иконостас су срушили и затрпали га камењем. Године 1971. црква је поново обновљена.  (данас не постоји)

БАЊИЦА (ИСТОК) У селу Бањица, недалеко од Глоговца, на једном крају данашњег муслиманског гробља откривени су остаци рановизатијске цркве. По предању, ова црква је у средњем веку била обновљена и посвећена највећем српском светитељу – Светом Сави. Према турском попису из 1455. године у селу је било око 30 српских кућа, на челу са сеоским попом. (данас не постоји)

БАЊСКА (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану саграђен је измедју 1313. и 1317. године, као задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића и једног од најмоћнијих владара на Балкану свога доба. Милутин је Бањску наменио себи за гробну цркву и тамо је најпре и био сахрањен. Међутим, после Косовске битке 1389. године његово тело је пренето у Трепчу, а потом, 1460. године, у бугарски град Софију где се и сада налази. И манастир је пратио судбину тела свог ктитора. Монументално здање са црквом, трпезаријом, библиотеком, конацима и \“палатом царском\“, Бањска је почела да пропада врло рано: почетком 15. века пожар је прогутао књиге, а у другој половини истог века манастир је вероватно запустео. Путописац Курипешић забележио је да је по наредби султана манастир у 16. веку разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства. Већ скоро сасвим срушена црква Светог Стефана је у 19. веку адаптирана и претворена у џамију и, као таква, служила је до Првог светског рата. Црква је први пут конзервирана 1939. године, а други пут 1990. године када је учињена делимична реконструкција. Манастир Бањска је један од ретких манастира са очуваном оснивачком повељом. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру приложено огромно властелинство од 75 села и 8 катуна, са рибњацима, воденицама и пчелињацима. Како је грађевина била предвиђена за краљевску гробницу, укинута је епископија и манастир је проглашен за ставропигион – Царску Лавру, четврту по рангу у држави (иза Студенице, Милешеве и Сопоћана). Градњом је руководио Данило II, тадашњи бањски игуман а каснији српски архиепископ, иначе близак краљев сарадник и повереник, књижевник, човек великог знања и изграђеног укуса. По средњовековним изворима и народној традицији, Бањска је била на гласу као један од најлепших српских манастира. Израђена је у чистој рашкој градитељској концепцији која је обавезно примењивана приликом градње краљевских маузолеја од манастира Студенице Стефана Немање до манастира Светих Арханђела цара Душана. По изричитој жељи краља Милутина, Бањска је грађена по угледу на манастир Студеницу. Тако храм има облик једнобродне базилике са слепом куполом. Источна апсида је полукружна и изразито монументална. У поткуполном простору су бочни певнички простори исте висине као главни брод и само мало иступају из главне масе зида. Улаз у цркву са западне стране био је, такође по рашком начину, наглашен двема монументалним кулама. Главни украс екстеријера представљао је разнобојни тесани камен у жућкатој, руменој и сивој боји, којим су биле обложене фасаде. Разнобојни тесани квадери, распоређени као шаховска поља, стварали су утисак засићене полихромије. У традицији романичке стилизације украс фасада је комбинован са архитектонском пластиком, којом су били украшени довратници, допрозорници и тимпанон изнад портала. Тимпанон је некада красила монументална седећа фигура Богородице са малим Христосом на крилу, израђена на начин на који су рашки уметници интерпретирали западне уметничке стилове – романику и готику. Ова Богородица се данас чува у цркви Соколици, недалеко од манастира Бањске, док се делови каменог украса манастирских фасада налазе у Народном музеју у Београду, Археолошком музеју у Скопљу, а нешто је уграђено у објекте села око Бањске. Главни понос Бањске било је чувено \“бањско злато\“, опевано у народној песми и описано у оновременим путописима. Чинили су га танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, такође по узору на маузолеје преходних владара – манастире Студеницу, Милешеву и Сопоћане. Данас је од тог живописа очувано само неколико избледелих фрагмената. Од осталог блага – икона, рукописа, сребрних, позлаћених и златних свећњака, кандила, кадионица, хороса, којима је, по казивању краљевог биографа Данила II, штедри краљ обдарио своју задужбину, није сачувано ништа. Једини налази скупоценог накита ископани су случајно, за време Првог светског рата 1915. године, из гроба краљице Теодоре, прве жене краља Стефана Дечанског и мајке цара Душана. То су два златна прстена: први је украшен античком камејом, а на глави другог је представа двоглавог орла и натпис: \“Ко га носи, помози му Бог\“. Први прстен се данас налази у поседу породице познатог колекционара Љубомира Недељковића, а други се чува у Народном музеју у Београду.

БАРАНЕ (ПЕЋ) Недалеко од Пећи смештено је српско-албанско село Баране. У време турског пописа из 1485. године у Баранима је било преко 50 српских кућа, а постојао је и истоимени манастир који је већ тада био опустео. У селу постоји место где је некада било српско гробље. (данас не постоји)

БАТУСЕ (ПРИШТИНА) Близу ушћа реке Грачанице у Ситницу, недалеко од Приштине, налази се српско село Батусе.Први очувани помен о њему датира из 1316. године. Те године српски краљ Стефан Милутин даровао је Батусе манастиру Грачаници. У турском попису из 1455. године наводи се да село има преко 80 српских кућа и православног свештеника. У селу је постојала стара црква, обновљена 1936. године.Године 1986. српски и црногорски житељи Батуса упутили су петицију и походили скупштину Србије и Југославије због насиља које су над њима вршили тамошњи Албанци, њихови суседи. Данас у Батусу нема ниједног Србина. На место православне цркве Албанци су подигли џамију, узевши материјал за грађу са некадашње цркве. (данас не постоји)

БАТУША (ЂАКОВИЦА) Недалеко од Ђаковице налази се село Батуша.Године 1330. српски краљ Стефан Дечански је село и сеоску цркву Св. Николе даровао манастиру Дечанима, чији је био ктитор. У турском попису из 1485. године наводи се да у селу има 47 српских кућа и један православни свештеник. Године 1868. тадашњи руски конзул у Призрену затекао је у Батуши свега 8 српских староседелачких породица.  (данас не постоји)

БЕЛА ЦРКВА (ОРАХОВАЦ) Близу Ораховца налази се некадашње српско село Бела Црква. Под данашњим именом село се први пут помиње 1327. године, у повељи Стефана Дечанског манастиру Хиландару. У селу су остаци неколико хришћанских цркава.Најстарија је рановизантијска црква посвећена Св. Врачима, уз коју је откопана некропола из 12. века. Друга је црква Св. Илије, која се помиње у Дечанској хрисовуљи из 1330. године. У засеоку Поповићи, који је у 19. веку прешао у муслиманску веру, налазила се црква Св. Јелене. На брежуљку више села постојала је и црква посвећена Св. Арханђелу, у народу познатија као Свети Ранђо. До године 1975. у Белој Цркви код Ораховца било је 30 српских кућа.

БЕЛАЈЕ (ДЕЧАНЕ) Недалеко од Дечана налази се село Белаје. У средњем веку Белаје је било српско село, али се православно становништво одржало само до средине 19. века. Изнад села, у стенама Белајске планине, разбацане су монашке испоснице које полазе од манастира Дечана и простиру се у појасу дугом десетак километара. Њихов тачан број се ни сада не зна. Најранији помен неке од ових испосница је крајем 13. века. Најпознатије су: Испосница краља Стефана Дечанског, Испосница свете Јелене, Испосница светог Јефрема (будућег српског патријарха) и Белајска испосница. У средњем веку у Белајској испосници је био смештен преписивачко-књижевни центар. Међу предметима од злата и сребра који су се чували у ризници ове испоснице налазила се једна тамјаница врхунске златарске израде, као и један изузетно израђен бокалчић. Сачуван је и леп живопис из 14. века. (данас не постоји)

БЕЛИЦА (ИСТОК) У писаним изворима село Белица се први пут помиње 1485. године, када је рађен турски попис. Тада је имало 25 српских домаћинстава. У селу се налази црква Лазарица, крај које се на Видовдан (28. јуна) одржава сабор. Старији патрон цркве је био Свети Ђорђе. Црква је вероватно подигнута у 14. веку. Потом је била разорена, па је обнављана у 16, 17. и 18. веку. Стручна обнова извршена је 1966-68. године.Око цркве су остаци старог српског гробља. У албанском делу села су очувани остаци једног црквишта за које се не зна коме је било посвећено и када је црква срушена. (данас не постоји)

БЕЛО БРДО (ЛЕПОСАВИЋ) Бело Брдо се налази испод највишег врха на Копаонику. Први писани помен о овом селу је из 1438. године када је у њему радио рудник олова и сребра, а при руднику постојала већа дубровачка насеобина. Негде у другој деценији 16. века, по доласку Турака, рудник је затворен а насеобина је нестала. У наше доба рудник је поново отворен. У селу су остаци средњовековних окана, шљакишта и неиспитано црквиште.

БЕЛО ПОЉЕ (ИСТОК) Бело Поље је велико село код места Истока. Подељено је на српско и турско насеље.Село се први пут помиње у повељи српског краља Стефана Уроша I, издатој 1254/64. године. У српском Белом Пољу постоје остаци православне цркве на месту званом Црквењак. По предању, ту се налазио манастир са црквом Св. Спаса. (данас не постоји)

БЕЛО ПОЉЕ (ПЕЋ) На два километара од Пећи налази се српско село Бело Поље. У турском попису из 1485. године у селу је забележено укупно 129 хришћанских обвезника, међу којима су поименце поменута два православна попа и једна калуђерица удовица.У селу и његовој непосредној околини постоје остаци трију цркава. Прва је црква Ваведења Богородице, која је подигнута 1868. године на темељима старије цркве, а уз материјалну помоћ тадашње руске царице Марије Александровне. Остаци друге цркве, која је вероватно била посвећена Богојављењу, налазе се изнад села, на брду званом Крст. Изнад села су и остаци пећине Цареве столице, за коју предање каже да је била испосница неке царице. (данас не постоји)

БЕЛУЋЕ (ЛЕПОСАВИЋ) На левој страни Ибра, код Лепосавића, смештено је село Белуће. У најранијем сачуваном, турском попису из 1455. године у Белућу је било 35 хришћанских кућа. У селу се налазе остаци цркве и старо гробље.

БЕРИВОЈЦЕ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Први пут село Беривојце се помиње у турском попису из 1455. године. Тада је имало 22 српска домаћинства. Вероватно је имало и цркву, јер се помиње православни поп. На три километара западно од села налази се црква Глобарица, Ђелија Глобаричка или црква Светог Јована која се први пут помиње у запису патријарха Пајсија, почетком 17. века. Изнад улаза у наос цркве сачувани су делови ктиторског натписа из којег се види да је било више ктитора. Црква је стручно конзервирана и обновљена 1966/67. године, али је остала усамљена и без опслужења.

БИЛИНЦЕ (ГЊИЛАНЕ) На десетак километара од Гњилана налази се српско-албанско село Билинце. У селу је порушена црква непознатог светитеља, а на брду Каљаја, изнад насеља, рушевине неког великог манастира.  (данас не постоји)

БИЛУСА (ПРИЗРЕН) Недалеко од Призрена смештено је албанско село Билуша, које је некада било српско. У писаним изворима село се први пут помиње 1308/9. године, у повељи краља Стефана Милутина којом се манастир Св. Димитрија у Билуши прилаже хиландарском пиргу Хрусији. Локалитет овог манастира, о коме говори Милутинова даровница, до данас није утврђен. У близини села, на месту које се зове Калуђерски крш, још се налазе остаци некадашње испоснице. Седамдесетих година 19. века руски конзул у Призрену записао је да је у селу Билуши затекао српски живаљ, али да неће проћи ни десет година када ће српски језик ту постати туђим. (данас не постоји)

БИНАЧ (ВИТИНА) Село Бинач код Витине се први пут помиње 1019. године, у повељи византијског цара Василија II. Претпоставља се да је у то време седиште епископије био манастир Св. Арханђела Михаила, познат као Бинач. Последњег духовника овог манастира су 1867. године заклали Албанци у његовој манастирској ћелији, а манастирску земљу су присвојили. Данашњи манастирски комплекс има цркву скромних димензија, конаке и звонару. Очуван је млађи слој живописа из 16. века, а од вредних предмета једна кадионица из 14. века. У манастиру су некада боравиле 2 или 3 монахиње.У селу и околини се налазе остаци цркава Св. Петке, Св. Стефана и Св. Николе. Овај манастир је порушен после 1999 године. (данас постоје само темељи)

БИСТРАЖИН (ЂАКОВИЦА) Десетак километара источно од Ђаковице смештено је село Бистражин.Село се први пут помиње у Светоарханђелској повељи цара Стефана Душана из 1348. године.На брегу изнад села, на старим темељима, измедју Првог и Другог светског рата подигнута је лепа и скромна сеоска црква. Она је разорена и спаљена априла 1941. године, када су Албанци спалили сва црногорска села у Метохији. Око цркве је српско гробље које је последњих деценија често скрнављено од стране Албанаца. У селу више нема Срба. (данас не постоји)

БИСТРИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) Село Бистрица удаљено је двадесетак километара од Лепосавића. Бистрица се први пут помиње 1315. године, у Светостефанској хрисовуљи краља Стефана Милутина. У селу се налазе остаци цркве и старо гробље.

БОБ (КАЧАНИК) Село Боб је удаљено непун километар од насеља Качник. Старо село је уништено у Аустријско-турском рату 1689/90. године. На месту које се зове Црква налазе се остаци црквене грађевине која је имала две фазе градње: старију – рановизнатијску, и новију – из српског позног средњег века (14 -15. век). Уз цркву је и старо гробље. Село је сада албанско. (данас не постоји)

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА (ПРИЗРЕН) Црква Богородице Љевишке је катедрална црква града Призрена и седиште призренске епископије још од времена византијске владавине на овим просторима. Саграђена је у 10. веку, као једноставна тробродна базилика у стилу византијске архитектуре, и посвећена је Успењу Богородице. Црква је вероватно страдала крајем 12. века, у сукобима српског великог жупана Стефана Немање и византијског цара Манојла Комнена. Око 1214. године Немањин наследник на престолу, Стефан Првовенчани, прикључио је призренску област српској држави. После проглашења самосталности српске цркве 1219. године и црквене реорганизације, архиепископ Сава И је на место грчког епископа поставио српског. Црква је тада адаптирана, док је темељна обнова извршена 1306/07. године у време краља Стефана Милутина, који је приложио цркви многа имања и друге приходе. После проглашења Српске патријаршије 1346. године црква Богородице Љевишке је подигнута на ранг митрополије. Од Турака је први пут пострадала 1455. године, када су јој одузета сва имања. После Друге сеобе Срба под архиепископом Арсенијем IV Шакабентом црква је потпуно запустела. Турци су јој дозидали минарет и преградили је изнутра, претворивши је тако у џамију. Споља и изнутра су је премалтерисали и окречили, обијајући фреске да би нови слој малтера лакше прионуо. Богородица Љевишка је поново постала хришћански храм након ослобођења Призрена 1912. године; минарет је укоњен 1923. године. Темељна конзервација и рестаурација архитектуре и живописа изведени су између 1950. и 1953. године. Приликом обнове у време краља Милутина на темељима старе цркве подигнут је заправо нови храм. На спољашњем зиду, у централној апсиди, сачуван је натпис у опеци из кога се сазнаје да су обновом руководили призренски епископи Дамјан и Сава – будући архиепископ Сава III, а да су протомајстори били Никола и Астрапа. Претпоставља се да је Никола био протомајстор градитељ, а Астрапа вођа сликарске тајфе. Пред градитеље је био постављен сложен задатак: на основи старе базилике требало је подићи грађевину која истиче градитељске идеале новог времена – централни план, сложен систем сводова и вишекуполну артикулацију највиших зона. У том спајању концепција дошло је до деформације плана јер два реда нових стубова стварају утисак базилике унутар грађевине. Простор испред апсиде је издужен и прекривен плитком слепом калотом. Средишњи простор цркве наткриљен је великом куполом на доста високом тамбуру, а у угловима су постављена још четири мала кубета. Због разних нивоа купола, као и снажно истакнутих калкана, храм споља делује веома живописно. Са западне стране цркве саграђена је отворена спољашња припрата са капелама на спрату. Између њих се издиже лак и витак звоник. Фасаде су зидане комбинацијом жуте сиге, црвене опеке и беличастог малтера, те својим бојама употпуњују богати живот мајсторски компонованих облика. И сликари су били на висини задатка. Не дирајући фреске позног комнинског стила, које су преостале из старије грађевине (Свадба у Кани и Исцељење слепог, сада у Народном музеју у Београду), остварили су сликану целину у најчистијем класицистичком стилу ренесансе Палеолога. Мада је велики део ових фресака уништен, ипак се може реконструисати првобитан распоред појединачних фигура, сцена и циклуса. Као и у остварењу градитеља, и у сликарском делу се осећа двојакост задатка који је требало решавати. Сликар стално испољава тежњу да сачува монументалност целине, а да испоштује жељу програмског саветника, вероватно епископа Саве, и уведе нови стил ликовног представљања који је тражио пуно детаља, пуно учесника у композицији, мноштво симбола и атрибута уз насликане ликове. Зограф је ипак успео да помири те две тежње и да створи изузетно велики број фресака и циклуса, које не делују претрпано. У централној куполи је насликан Христос Пантократор, а у бочним куполама други Христови видови (Емануил, Христос у својим годинама, Старац дана и Јереј). У тамбуру су приказани пророци, у пандантифима јеванђелисти са персонификацијама божје мудрости. У олтарској апсиди се налази монументалана представа Богородице Оранте и, испод ње, Поклоњење Агнецу. У вишим зонама наоса и бочних бродова сачувани су делови циклуса Великих празника, Чуда, Парабола и Мука Христових, као и Васељенски црквени сабори. У доњој зони су стојеће фигуре светих ратника, светих лекара, мученика, пустиножитеља и светих жена. У југоисточној капели је циклус посвећен Светом Николи. Унутрашњом припратом доминирају портрети ктитора краља Милутина и његових светородних предака: од портрета Милутиновог оца – краља Уроша I – остао је само натпис, док су боље очувани ликови Симеона Немање, архиепископа Саве I, Стефана Првовенчаног и вероватно Стефана Дечанског, тадашњег престолонаследника. Уз развијену композицију Страшног суда, пуну необичних детаља, на западном зиду и на сводовима у спољашњој припрати насликани су портрети српских архиепископа и призренских епископа. Сачуване су још представа Префигурације Богородице, илустрација песме Пророци су те одозго наговестили и Лоза Јесејева. Теолошки учено, класицистички строго у односу између фигуре и текста, и наративно у сликарском језику, сликарство цркве Богородице Љевишке је први пут у Србији изразило нова теоријска схватања како у погледу распореда, избору тема и теолошкој интерпретацији, тако и у већем отварању сликарства према непосредним импулсима живота. Овај храм је под заштитом немачког Кфора, али је упркос тој чињеници овај храм био у пламену 17. марта 2004. године. (данас је под заштитом УНЕСКО-а)

БОГОШЕВЦИ (ПРИЗРЕН) Први пут Богошевци се помињу у Светоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године. У селу постоје остаци двеју цркава. Црква Светог Николе се налази на сеоском гробљу. Живопис цркве је дело сеоских мајстора са краја 16. и почетка 17. века. У цркви се чува један изузетно редак и вредан примерак висеће кадионице из 14. века. У засеоку Пеичићи налази се храм Успења Богородице. У храму се налазио антиминс са својеручним записом патријарха Арсенија IV. На крају записа стоји година 1725, па се претпоставља да је црква вероватно тада и саграђена. (данас не постоји)

БОРЧАНЕ (ЛЕПОСАВИЋ) На десетак километара од Лепосавића смештено је старо село Борчане. Борчане се први пут помиње у Светостефанској хрисовуљи српског краља Стефана Милутина из 1315. године. На брегу изнад села, на темељима старије грађевине, у 19. веку је подигнута црква.

БОСТАНЕ (Ново Брдо) Овај некада највећи средњовековни град од кога је као успомена остала кула на врху планине у себи је имао 7 цркава од којих су 5 биле православне и 2 католичке. Након турске инвазије на овај град највећа црква бива претворена у џамију а остале бивају уништене. Српско село Бостане, у подножју Новог Брда код Гњилана, први пут се помиње 1432. године.На падини изнад села се налазила Сашка (Латинска) црква, коју су у средњем веку подигли чланови дубровачке трговачке колоније и познати новобрдски рудари. У цркви су откривене породичне гробнице и једна остава сребрног накита. Црква је страдала вероватно крајем 17. века. Друга црква се налази у самом селу. Подигнута је половином 19. века а посвећена је Богородици. Приликом градње коришћен је материјал са старе новобрдске цркве, коју су Турци разорили одмах по заузећу тврђаве. Око цркве је и старо српско гробље.

БРАДАШ (ПОДУЈЕВО) Велико српско насеље Брадаш код Подујева помиње се први пут у турском попису из 1455. године. Тада је имало 36 српских кућа и два попа, да би средином 18. века почели да га насељавају Албанци. Њихов садашњи род Бркићи били су Срби који су потом примили ислам. Некада је Брадаш имао три цркве, док данас постоји само једно црквиште. Зна се да је у 19. веку са највеће брадашке цркве узиман материјал, који је довлачен за зидање велике Пашине воденице. Остаци друге две цркве сада сељацима служе као мајдани камена. (данас не постоји)

БРАИНА (ПОДУЈЕВО) О селу Браина код Подујева постоји више писаних помена из средњег века. Најранији помен датира из 1355. године, када је српски цар Стефан Урош IV даровао метохију Пречисте Браинасе руском манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори. У турским пописима из 1455, 1477. и 1487. године наводи се да у Браини има 67 српских кућа. У 14. веку у селу су постојале три цркве. Наместо њих, сада се у селу налазе остаци једне цркве зарасле у шибље и коров, темељи цркве која је можда била посвећена Светом Николи и старо српско гробље, оскрнављено у Другом светском рату. (данас не постоји)

БРВЕНИК (ПОДУЈЕВО) Двадесетак километара од Подујева, под брдом Брвеник, смештено је истоимено село. У средњем веку ту се налазио значајан рудник обојених метала, који је средином 15. века опустео. Изнад села су остаци старог града Брвеника, са црквиштем у средишту. Народ овај град зове Мусин Град и везује га за породицу зета српског кнеза Лазара – челника Мусу и његове синове, који су погинули на Косову 1389. године, бранећи српску државу од Турака. (данас не постоји)

БРЊАК (ИБАРСКИ КОЛАШИН) Брњак код Ибарског Колашина је велико српско село раштрканог типа, са мноштвом заселака. У средњем веку ту је било омиљено ловиште српских краљева. У историји је ово место најпознатије по дворцу српске краљице Јелене, жене краља Стефана Уроша I, која је родом била из француске лозе Анжујаца. Са њеним дворцем традиција повезује бројне рушевине у околини места. У турском попису из 1455. године каже се да Брњак има 30 српских кућа. Према записима из каснијег турског доба, у близини манастира Светог Петра Коришког и његове испоснице пронађене су мошти овог пустињака и светитеља. Српски сељаци су их кришом пренели у манстир Црна Река у Сјеници и тако их сачували да не буду спаљене од обесних суседних Арбанаца. У селу се налазила црква Св. Недеље од које су данас остале само рушевине.

БРЊАЧА (ОРАХОВАЦ) У Подримљу, недалеко од Ораховца, налази се српско село Брњача. Најстарији помен о овом селу је у Дечанској хрисовуљи из 1330. године, када је оно изгледа било задужено за бригу и узгој краљевих паса. У турском попису из 1485. године помиње се да у селу има 40 српских кућа. Брњача је сада сеоце са 5-6 кућа и црквом Св. Недеље која је постојала још у 14. веку. Црква је више пута страдала и обнављана је у неколико наврата, а последњи пут 1975. године. Са западне фасаде цркве скинута су два рељефа из 16. века, који се сада чувају у Народном музеју у Београду.

БРОД (ДРАГАШ) Шарпланинско село Брод, код Драгаша, први пут се помиње у Светоарханђелској повељи из 1348. године. Тада је било насељено хришћанским живљем, док је данас највеће муслиманско село српског говорног подручја у тој жупи. У селу су некада постојале три цркве. Црква Св. Димитрија, којој данас нема ни трага, по предању је била и манастир и владичанска столица. Уз цркву Св. Пантелејмона се налазило гробље на коме је, средином 19. века, сахрањена последња Српкиња из села. Црква Св. Николе се тешком муком одржала све до 1861. године, док су фреске на њеним разрушеним зидовима биле очуване до 1937. године. Испод села, на месту данашњег сточног гробља, налазило се старо хришћанско гробље.

БРОД (УРОШЕВАЦ) Први писани помен о селу Броду код Урошевца датира из 1455. године. У турском попису, који је тада урађен, побројано је 38 српских кућа, са сеоским попом на челу списка. Поред села су рушевине цркве Св. Петра. У самом селу налазе се остаци српског гробља, које је сачувано заслугом албанског рода Смаилаја, чији су преци такође ту сахрањени. Село је данас албанско.

БРОДОСАВИЦЕ (ДРАГАШ) Село Бродосавице код Драгаша помиње се први пут у повељи краља Стефана Дечанског из 1330. године. Иако је потпуно исламизовано у 17. веку, до данас је задржало свој првобитни српски назив. Изнад села су остаци неке веће цркве, која је могла бити и манастир. По околним брежуљцима расејане су рушевине малог средњовековног града Зиново.

БРУТ (ДРАГАШ) Данас је Брут код Драгаша чисто алабанско село. На месту Вакуф сачувано је старо српско гробље са срушеном црквом.

БУБЕ (ИБАРСКИ КОЛАШИН) У Ибарском Колашину смештено је српско село Бубе, које се не помиње у старим писаним изворима. На сеоском гробљу сачувани су српски надгробни споменици рађени на начин који се среће у сливовима река Ибра, Рашке и Студенице. Изнад села се налазе остаци главне сеоске цркве и црквеног дома.

БУДИСАВЦИ (КЛИНА) У Хвосну, двадесетак километара од Пећи, налази се село Будисавци. Најранији помен о Будисавцима датира из 1455. године, када су, по турском попису, у селу постојала 32 српска и једно муслиманско домаћинство. Манастир Будисавци са црквом Св. Преображења саграђен је у првој половини 14. века, али је вероватно брзо пострадао јер га је већ 1568. године обновио патријарх Макарије. Живопис цркве је толико оштећен да од првобитних фресака из 14. века готово нема видљивих остатака. Само је делимично сачувано сликарство из времена Макаријеве обнове. Из манастира Будисавци потиче икона Преображења Господњег, која се сада чува у Народном музеју у Београду.

БУЧАНЕ (ПЕЋ) Село Бучане се први пут помиње у турском попису из 1485. године. Тада је било подељено на Горње и Доње Бућане, и укупно је имало више од 50 српских домаћинстава. Године 1806. четрнаест српских породица из сеоског братства Стојковића је прешло у ислам, а остали братственици су се у три партије иселили у Србију, Црну Гору и Захаћ код Пећи. У селу постоји старо гробље са више од 50 споменика и остаци црквишта. (данас не постоји)

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Извор: Националист.рс

Оставите коментар

Пратите нас на Фејсбуку!

Временска прогноза

Београд
21°
22°
Mon
22°
Tue
22°
Wed
21°
Thu