Uncategorized

Ево зашто је Косово света српска земља – све српске светиње од А до Ш (4. део)

Настављамо текст о српским страдалним селима и светињама на Косову и Метохији. Данас представљамо листу од И до Н.

Претходни део листе можете пронаћи ОВДЕ.

ИБАРСКА СЛАТИНА (ЛЕПОСАВИЋ) Село Слатина налази се недалеко од Лепосавића на десној страни Ибра. Први пут село се помиње око 1314. године. У турском попису 1455. године забележено је да у \“Ислатини\“ има 20 српских домаћинстава. У Слатини постоје остаци два црквишта, а недалеко од села рушевине посебног средњовековног и античког комплекса, који је у народу познат као \“манастир Св. Јелене и цара Константина\“. Остаци овог манастира данас су заштићени законом као историјски споменик.

ЈАБУКА Јабука је српко село у Ибарском Колашину. Први пут село се помиње у турском попису из 1455. године, али је већ тада било скоро сасвим опустело, са само једном српском кућом. На превоју званом Илиница стоје остаци старе цркве и гробља из касног средњег века. Црква се у народу зове Илиница, премда житељи тврде да није била посвећена Светом Илији. Код рушевина цркве одржавају се заједнички сабори околних села.

ЈЕЛАКЦЕ (ЛЕПОСАВИЋ) Село Јелакце на Ибру удаљено је десетак километара од Лепосавића. Село се први пут помиње 1315. године, у повељи краља Милутина манастиру Бањској. Претпоставља се да је у овом Јелакцу српски архиепископ Данило II подигао \“сјајан двор\“ са црквом Св. арханђела Михаила. Године 1395. српска кнегиња Милица даровала је Јелакце светогорском манастиру Светог Пантелејмона. Данас у селу постоје неиспитани остаци старе цркве, која би могла бити поменута задужбина архиепископа Данила II.

ЈОШАНИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) Село Јошаница се налази на истоименој реци, недалеко од Лепосавића. Јошаница се први пут помиње 1315. године, у повељи краља Стефана Милутина оближњем манастиру Бањској. На брежуљку изнад села стоје остаци цркве која је била посвећена Васкресењу Христовом. Око црквишта је старо српско гробље. Поред сеоског пута очувана су четири лепа примерка крајпуташа – надгробних споменика са записима. Ту су сахрањена четворица војника који су у Првом светском рату умрли у мађарским и аустријским концентрационим логорима. Ови крајпуташи су законом заштићени као историјски споменици.

ЈУНИК (ДЕЧАНЕ) Јуник је данас албанско село у подножју планине Проклетија. Према локалној традицији, све албанске породице из овог села воде порекло од породице Стефановића (Степановића) из које је потекао други игуман манастира Дечана – Данило. То у ствари значи да су ово поарбанашени Срби. По тој породици добила је име и сеоска Степан-махала. У доба турске владавине село је било средиште среза. Крајем 19. века руски конзул у Призрену забележио је да у Јунику има још 25 српских староседелачких породица. У Степан-махали су остаци старог српског црквишта и гробља. Између два светска рата у Јунику је било 200 црногорских кућа, а деведесетих година 20. века само једна.

КАБАШ КОРИШКИ (ПРИЗРЕН) Село Кабаш Коришки се у средњем веку звало Свети Петар, по цркви и испосници Светог Петра Коришког. Под тим именом се помиње у даровници српског краља Стефана Уроша Милутина манастиру Хиландару на Светој Гори. У другој половини 15. века село се помиње и под именом Петрова Црква. Крајем 19. века Турци су село званично преименовали у Хамидије по султану Хамиду. Међутим, надвладао је албански назив Кабаш који су селу дали досељени Албанци из истоименог села у Северној Албанији. Осим Испоснице Светог Петра Коришког, у селу се налазе остаци неколико средњовековних српских цркава и сакралних објеката. Црква Пресвете или Пречисте Богородице у народу је познатија као црква Свете Јелене, сестре Петра Коришког. Следећи стопе свога брата, Јелена је дошла да овде такође живи испоснички. Сместила се у испосницу која је удаљена 50м од Петрове, да \“може гледати али не и ометати свога брата у подвижништву\“. Јелена је умрла пре брата, па ју је Свети Петар Коришки сахранио у њеној испосници и ту подигао цркву њој посвећену. У Кабашу се још налазе остаци цркве у Лука-махали на источном рубу села, остаци гробљанске цркве и остаци цркве Свете Богородице на брду Чукаљу. (данас не постоји)

КАМЕНИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) Каменица се налази двадесетак километара северозападно од Лепосавића. У турском катастарском попису из 1463. године уписано је преко 50 српских кућа у три каменичка засеока. У селу се налазе остаци старе српске цркве са конаком, звоником и бунаром. Очувана су два масивна довратника и камена крстионица. До цркве је гробље српских војника погинулих у Првом светском рату.

КАЧАНИК Каменица се налази двадесетак километара северозападно од Лепосавића. У турском катастарском попису из 1463. године уписано је преко 50 српских кућа у три каменичка засеока. У селу се налазе остаци старе српске цркве са конаком, звоником и бунаром. Очувана су два масивна довратника и камена крстионица. До цркве је гробље српских војника погинулих у Првом светском рату. У овој варошици нема ниједног Србина, многи су убијени након рата 1999. године, а куће су порушене или спаљене. (данас не постоји)

КМЕТОВЦЕ, МАНАСТИР И ЦРКВА СВЕТЕ ВАРВАРЕ (СВЕТОГ ДИМИТРИЈА) Село Кметовце налази се недалеко од Гњилана. Под истим именом Кметовце се помиње још од средњег века, од 1437. године. У близини насеља стоје остаци некадашњег манастира који је подигнут у време српског цара Стефана Душана. Манастирска црква је најпре била посвећена Св. Димитрију, а касније Св. Варвари. Црква је страдала после Косовске битке 1389. године, а до темеља је порушена у 18. веку. После тог рушења тесаници из њених зидова су употребљени за грађење мостова на двема оближњим речицама. На остацима зидова у једном делу храма делом су очуване фреске које су биле живописане у шестој деценији 14. века. Остаци цркве Св. Варваре су делимично конзервирани шездесетих година 20. века. У непосредној близини манастира стоје остаци старог српског села, које је напуштено у 18. веку, и још старијег гробља.  Данас постоје само темељи на којима се обављају верски обреди.

КОЗНИК Село Козник испод истоимене планине удаљено је десетак километара од Ораховца. Козник се први пут помиње у повељи српског краља Стефана Милутина манастиру Хиландару на Светој Гори. Крајем 18. века руски дипломата у Призрену затекао је у Кознику развалине невелике цркве ограђене зидинама, па се претпоставља да се ту налазио утврђени манастир који је служио као тамница за свештенике пале у немилост. У прилог овој претпоставци иде један запис у коме се помиње извесни монах Јоасаф који се нашао \“у великој невољи, у тамници у Кознику, гладан и жедан и смрзнут\“. Козник је данас етнички очишћен од Срба.

КОРЕТИН (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Село Коретин или Коретино се налази на обалама Криве Реке, недалеко од Косовске Каменице. У Коретину је од 9. до 10. века постојало ранословенско насеље, о чему сведоче бројни материјални докази који су ту откопани, а који се данас чувају у Музеју Косова у Приштини. У средњем веку Коретин се први пут помиње у Грачаничкој повељи из 1321/22. године. У турском попису из 1455. године записано је да у селу има 27 српских породица, укључујући и породицу једног калуђера. Претпоставља се да је село имало и цркву или манастир. Године 1985. албански иредентисти су поломили и уништили крстове са 52 надгробна споменика на српском гробљу. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. године.

КОРИША Село Кориша налази се у Призренском подгору. Кориша се први пут помиње 1348. године, у Арханђеловској повељи. У селу постоје остаци неколико сакралних објеката. Цркву Св. Петра подигао је хиландарски старац Григорије, економ једног хиландарског метоха. По завршетку градње, цркву је 19. маја 1343. године даровао краљу и цару Стефану Душану за привремено седиште митрополита који ће руководити градњом Душанове задужбине – манастира Св. Арханђела код Призрена. Године 1885. Турци су порушили цркву и од њеног материјала направили џамију и турску школу у Кориши. Црква је обновљена након Првог балканског рата и ослобођења 1912. године, али је већ у Првом светском рату поново срушена. Други пут је обновљена 1930. године, али су је Албанци коначно срушили 1941. године. Шездесетих година откопани су и конзервирани њени темељи, и том приликом су пронађени делови фресака изузетне уметничке вредности. У селу постоје остаци цркве Св. Николе, у којој је 1860. године пронађена повеља цара Стефана Душана којом оснива манастир Св. Арханђела код Призрена. У Кориши стоје и остаци цркве Св. Ђорђа, као и цркве Покрова Пресвете Богородице у којој су очувани делови живописа из 16. или 17. века. Најзначајнији сакрални објекат у Кориши је манастир Св. Марка Коришког. Према сачуваном запису, манастирска црква је саграђена 1467. године. За све време турске владавине манастир је остао неразрушен, а са звоника манастирске цркве огласила су се прва звона по ослобођењу призренског краја од Турака. Једно време манастир је био запустео. Године 1858. руски конзул у Призрену записао је да манастир већ годинама служи \“као стаја за козе суседних Албанаца\“. Зна се да је у 18. веку манастир био обновљен и насељен, и да се у његовој библиотеци налазила знатна збирка старих књига и рукописа. Ту се чувао и препис Душановог законика, тзв. призренски препис, који се сматра најпотпунијим и најближим оригиналу из 1349. године. Данас се овај препис налази у Народном музеју у Београду. За време Првог светског рата манастир је био разорен, његови конаци спаљени и опљачкани, а духовници поубијани и растерани. Ове злочине починили су Албанци на челу са познатим прогонитељем Срба Рустем Кабашем. Они су у манастиру били затекли једну јединицу са шездесет војника српске војске и неколико официра, којима су дали \“бесу\“ (обећање које се не сме погазити) да ће им поштедети животе уколико допусте да буду разоружани. Али уместо тога, све су их поубијали. Два сведока овог нечувеног покоља – осамдесетогодишњу духовницу и шездесетогодишњег манастирског зидара – стрмоглавице су бацили низ манастирску литицу, док су трећег сведока – среског начелника који се са сином и кћерком склонио у манастир – убили. После Првог светског рата манастир је обновљен, али су га 1941. године Албанци поново опљачкали, манастирску стоку су отели, а монахе разјурили; са цркве су ишчупали звона и бацили их низ стену или однели. Злочини Албанаца настављени су и после Другог светског рата. У много наврата су скрнавили манастир, разбијали врата и прозоре, подметали пожаре, бацали иконе низ стене, ломили надгробне плоче монаха који су похрањени на манастирском гробљу. На брду изнад манастира налази се Испосница Св. Марка Коришког која је тешко приступачна. Манастир Светог Петра Коришког Свети Петар Коришки је један од првих словенских пустиножитеља. После припајања Призрена Рашкој, током друге деценије 13. века, он се настанио у пустим планинама близу села Корише, у околини Призрена. Не зна се да ли је на том месту постојала испосница неког ранијег анахорета. У Испосници Светог Петра Коришког, која је смештена у природном удубљењу у стени, сачувани су тешко оштећени остаци живописа са почетка 13. века. На основу времена осликавања Испоснице, са сигурношћу је утврђено да она представља најстарији део манастирског комплекса који је сада скоро потпуно срушен. У 14. веку уз Испосницу је дозидана црква. Због недовољно простора, саграђена је платформа, тако што је подигнута на аркаду од пет стубаца висине десетак метара. Жива стена је послужила као северни зид цркве док су остала три саградјена. Рушевине ове цркве су сада најуочљивији делови целине. Стамбени део манастира је саграђен око 1350. године. У близини се налазе и рушевине цркве посвећене Богородици. Подигнута је у 14. веку, а предање каже да је њен ктитор била сестра Светог Петра Коришког.

КОШ (ИСТОК) Село Кош удаљено је десетак километара од Истока. Село се први пут помиње 1314. године, у Светостефанској хрисовуљи српског краља Стефана Милутина као гранично село. У турском катастарском попису из 1458. године записано је да у селу има преко 60 српских домова. У Кошу су постојале две цркве које су, по предању, биле посвећене Св. Богородици и Св. Николи. Исто предање каже да се у шумици изнад села налазио манастир, после чијег рушења је, двадесетак километара источније, сазидан нови манастир – познати Девич. Данас у селу постоје остаци два црквишта и старог запуштеног гробља. Године 1969. житељи Коша су на брегу усред села подигли нову цркву са звоником, коју су посветили Св. Лазару Српском. (данас не постоји)

НАКЛО (ПЕЋ) Село Накло се налази у Хвосну, у Пећком пољу. Први писани помен о Наклу је из 1220. године, у повељи српског краља Стефана Првовенчаног, којом је ово село приложио манастир у Жичи. По турском попису из 1485. године село је имало 12 српских домаћинстава, укључујући и домаћинство сеоског попа, и два муслиманска дома. У селу су остаци старе српске цркве, која је можда била посвећена Св. Јовану Крститељу, и српског гробља. На темељима ове цркве сељаци су 1985. године саградили нову цркву. На месту које се зове Наклански дубови, на двеста метара од села, налази се група табуисаних брестова с десне стране пута. Према усменом народном предању, тим путем је једном наишао највећи српски светитељ – Свети Сава. Како је била врућина, а у близини није било никаквог хлада у коме би могао да се одмори, светитељ је прекрстио штапом и – на том месту су одмах израсли брестови. (данас не постоји)

НЕШЕЦ (ПРИЗРЕН) Нашец је албанско село у Подримљу, недалеко од Призрена. Село се први пут помиње 1348. године у Светоарханђелској повељи српског краља и цара Стефана Душана. У Нашецу се тада налазио његов летњи дворац Рибник. На ливади једног нашечког Албанца постоје остаци старог црквишта. (данас не постоји)

НЕЦ (ЂАКОВИЦА) Село Нец се налази недалеко од Ђаковице. Године 1920. житељи Срби и Црногорци су саградили лепу сеоску цркву. Али априла 1941. године албански фашисти су их све протерали, село су запалили, а цркву порушили готово до темеља. (данас не постоји)

Наставиће се…

Извор: Националист.рс

Оставите коментар

Пратите нас на Фејсбуку!

Временска прогноза

Београд
18°
25°
Sun
25°
Mon
26°
Tue
26°
Wed