Uncategorized

Ево зашто је Косово света српска земља – све српске светиње од А до Ш (3. део)

Настављамо текст о српским страдалним селима и светињама на Косову и Метохији. Данас представљамо листу од Д до З.

Претходни део листе можете пронаћи ОВДЕ.

ДАБИШЕВЦЕ (ПРИШТИНА) Село Дабишевце удаљено је око двадесет километара од Косовске Каменице. Село је вероватно добило име по Дабижаву, властелину који је 1354/55. године недалеко одатле подигао Богородичину цркву. Албанци су овде почели да се досељавају од 1730. године. Крајем 19. века у селу је још постајала напуштена православна црква са очуваним ктиторским натписом. (данас не постоји)

ДЕВИЧ (ДРЕНИЦА) Манастир Девич се налази под главним венцем истоимене планине у Метохији. Предање каже да је манастир подигао српски деспот Ђурађ Бранковић око 1434. године, на месту где је четири године раније сахрањен пустиножитељ Јоаникије Девички. По истој традицији, деспот је цркву посветио Ваведењу Пресвете Богородице, у спомен оздрављења своје кћери – девице. За време Првог светског рата, после одступања српске војске преко Албаније 1915. године, Аустријанци су уз помоћ домаћих бегова опљачкали манастир. Почетком Другог светског рата албански фашисти су минирали, разорили и спалили цео манастирски комплекс. Том приликом је потпуно уништена и манастирска библиотека са више од стотину рукописних књига. Са обновом садашње цркве и манастирских зграда почело се 1947. године, заслугом игуманије Параскеве. У тим напорима игуманију су ометали албански терористи који су и њу и њено сестринство небројено пута физички нападали и пребијали, рушећи, палећи и пљачкајући манастирску имовину. Упркос томе, за четири деценије Параскевиног игумановања, манастир Девич је скоро васкрсао из пепела. Због све учесталијих албанских притисака, осамдесетих и деведесетих година 20. века преко 500 српских домова се иселило из околине Девича. Манастир је порушен после 1999.  и поново саграђен. Данас у њему борави неколико монахиња, а манастир чува тзв. косовска полиција.

ДЕСИВОЈЦЕ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Село Десивојце удаљено је око десет километара од Косовске Каменице. Први писани помен о средњовековној \“Десивојевци\“ датира из 1435. године. До 1780. године село је било насељено српским становништвом. На месту Црква (Киша-албански) откопане су зидине православне цркве поред које се још разазнаје старо српско гробље. (данас не постоји)

ДИКАНЦЕ (ДРАГАШ) Диканце је муслиманско село српског говорног језика. У средњем веку село се звало Други Брод и под тим именом се помиње 1348. године у повељи српског цара Стефана Душана, издатој манастиру Св. Арханђела. У истој повељи је поменута свештеничка породица Дикановића, по којој се село касније назвало Диканце. У близини села налазе се развалине старе српске цркве.

ДОБРОДОЉАНЕ (СУВА РЕКА) Добродољане се први пут помиње 1327. године, у даровној повељи српског краља Стефана Дечанског манастиру Хиландару на Светој Гори. У селу је постојала средњовековна црква посвећена Светом Стефану. У првој половини 19. века скадарски Махмуд-паша је насилно потурчио село и до темеља порушио цркву. Сачуван је само један антиминс из 1564. године. Овај \“жртвеник\“, који симболично замењује часну трпезу, пронашао је игуман манастира Светог Марка Коришког код неког Арбанаса који га је испресавијаног носио као амајлију око груди. На антиминсу су, поред записа са годином израде, и богослужбени криптограми. Данас се овај антимнис чува у Музеју Српске православне цркве у Београду.  (данас не постоји)

ДОБРУШТА (ПРИЗРЕН) Добрушта код Призрена је данас албанско село. Добрушта се први пут помиње 1326. године, у повељи српског краља Стефана Дечанског. У селу је постојала црква Св. Николе, која је до времена цара Стефана Душана већ била порушена до темеља и сасвим запустела. Цар ју је обновио и, заједно са властелинством од седам села, приложио манастиру Хиландару на Светој Гори, о чему постоји сачуван запис. По упаду Турака 1455. године манастир и црква су поново запустели, и више нису обновљени. Претпоставља се да се остаци манастира налазе на брду које Албанци зову \“шен Кољ\“ – што значи Свети Никола. (данас не постоји)

ДОЛАЦ (КЛИНА) Долац се први пут помиње у даровним повељама српског краља Милутина из 1282. и 1289. године, којима је село приложено светогорском манастиру Хиландару. По турском попису из 1455. године у Долцу је било средиште истоимене нахије са преко 15 села и тргом. Тада је имало 45 српских кућа, два сеоска попа и манастир са три монаха. У селу постоји црква Ваведења Богородице, која се у народу зове Света Пречиста. Због простране порте око ње, (полусрушених) конака, трпезарије и оквирних зидова са великом капијом на северозападној страни, црква Ваведења Богородице сматра се и манастиром. О времену њене градње постоје два предања. Према првом, црква је старија од манастира Дечана, а према другом, подигнута је \“четири године пре Косова\“, тј. 1385. године. У цркви су очувана два слоја живописа: новији из 1620. године и старији испод њега, који је вероватно рађен средином 14. века. Делимична обнова је извршена у 19. веку. У цркви је била чувана богата збирка старих српских рукописа. Крајем 19. или почетком 20. века они су пренети у Народну библиотеку у Београду, да би се стручно конзервирали и боље сачували. Међутим, приликом немачког бомбардовања 6. априла 1941. године ти рукописи су изгорели у пожару. У Долцу се налазе и остаци старог црквишта, са неколико надгробних споменика.  (данас не постоји)

ДОЊА БИТИЊА (УРОШЕВАЦ) Први писани помен о Битињи је у турском попису из 1455. године. Село је тада имало 47 српских домаћинстава и два православна попа. У селу постоје две цркве. Црква Светог Теодора Тирона је подигнута одмах после обнмове Пећке патријаршије, 1557. године. Црква Светог Димитрија је подигнута почетком друге половине 16. века. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год  (данас не постоји)

ДОЊА ДУБНИЦА Доња Дубница код Подујева некада је била српско село. Први пут се помиње у турском попису из 1455. године, када је у селу било 9 српских кућа, међу којима и дом православног попа. Зна се да је у то време постојала и мала сеоска црква. Старији албански родови почели су да се досељавају у Доњу Дубницу почетком друге половине 18. века, а млађи након рата 1878. године. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год  (данас не постоји)

ДОЊЕ КОРМИЊАНЕ (ИЗМОРНИК) Село Доње Кормињане удаљено је десетак километара од Гњилана. Године 1764. помињу се приложници манастиру Девичу из Доњег и Горњег Кормињана. У близини села се налазила стара српска црква. У садашњој цркви сачуване су фреске из 19. века. Ово је данас српско село које је састављено са селима Ранилуг и Глоговце.

ДОЊЕ ЉУПЧЕ (ПОДУЈЕВО) Село Доње љупче налази се у Лабу, код Подујева. Године 1455, када је рађен турски попис, село је имало 76 српских кућа. Неколико записа сведочи да је овде у 15. веку постојао манастир са шест духовника, али до сада није утврђено где се он тачно налазио. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год  (данас не постоји)

ДРАГАНАЦ (ГЊИЛАНЕ) Српско село Драганац удаљено је десетак километара од Гњилана. Село се први пут помиње 1381. године, у повељи кнеза Лазара. До 1869. године у селу су постојале рушевине старе православне цркве. На молбу житеља овог, и околних српских села, кнез Михаило Обреновић је потпомогао да се на њеним темељима сагради нова црква Св. арханђела Гаврила, која је проглашена за манастир. У манастирској згради је одмах отворена и прва српска школа у околини. Неко време после Другог светског рата у конацима је било смештено дечје опоравилиште. Манастир је оживео отац Кирило који 1999. године из Дечана дошао у овај манастир. Након смене владика, отац Кирило је протеран из манастира.

ДРАГАШ Драгаш је општинско средиште шарпланинских жупа Горе и Опоља. Недалеко од села, на месту Чукаре, постоје остаци српске цркве, зарасли у трње. Око ње је старо српско гробље.

ДРАЈЧИЋИ (ПРИЗРЕН) Драјчићи су српско-албанско село у Средачкој жупи. У селу постоји црква Св. Николе из 16. века. Сачуване су фреске, иконостас са осам престоних икона и олтарске двери, све из 16. или 17. века.

ДРЕН (ЛЕПОСАВИЋ) Село Дрен код Лепосавића први пут се помиње 1315. године, када се налазило у границама властелинства манастира Бањске. Године 1812. Дрен се налазио под владом Карађоређевих устаника. У селу постоје рушевине цркве која је била посвећена непознатом светитељу.

ДРСНИК (КЛИНА) Дрсник је веома старо насеље. На брежуљку изнад села налазе се остаци старог града на који се, по свој прилици, односи један запис Константина Порфирогенита у његовом познатом трактату \“Спис о народима\“. Дресник се ту помиње под именом Достиник, а под својим данашњим именом се први пут помиње у повељи Стефана Првовенчаног из 1199-1206. године, када је дарован Хиландару. У селу постоји црква Свете Петке, која је раније вероватно била посвећена Светом Николи. Не зна се када је тачно саграђена, али је обновљена седамдесетих година 16. века. У Дрснику, на месту које се зове Ћелије, постоји црквиште са остацима друге цркве. (данас не постоји)

ДУБОКИ ПОТОК (ИБАРСКИ КОЛАШИН) У Дубоком Потоку код Ибарског Колашина у 14. веку је подигнута Богородичина црква. Од њене изградње, до данас, она важи за најугледнији манастир у тој области.Током векова црква и манастир су више пута рушени и обнављани: у 16. веку, у првој половини 18. века и у трећој деценији 20. века. О обнови у 18. веку постоји једно лепо предање. Неки калуђер је, бежећи испред зулума Турака и Арбанаса, донео са собом руку Св. Николе из манастира Пећке патријаршије. То је побудило сељане Дубоког Потока да обнове своју цркву и у њу сместе драгоцену руку – реликвијар. У 19. веку Богородичина црква је била место народног окупљања и сабора о великим празницима. Године 1901. Друштво кнегиње љубице је цркви поклонило и тајно доставило звоно, које се и данас тамо налази.Темељна обнова цркве и изградња велике припрате изведена је 1930/38. године. У Богородичиној цркви у Дубоком потоку чува се драгоцена збирка рукописа и старих штампаних књига од 14. до 19. века.

ДУЉЕ (СУВА РЕКА) Десетак километара од Суве Реке налази се село Дуље, које је данас албанско.У Светоарханђелској повељи из 1348. године село се помиње као Духље. Крајем 19. века у селу је било 16 албанских и 4 српске породице. У селу постоје рушевине цркве Св. Спаса и цркве Св. Петке, али у њему више нема Срба. (данас не постоји)

ДУНАВО (ГЊИЛАНЕ) Дунаво код Гњилана је етнички очишћено од Срба. Многи топоними у ближој и даљој околини села говоре да је ту некада живео српски живаљ. У селу се налазе рушевине две цркве. (данас не постоји)

ЂАКОВИЦА Град је добио име по мало познатом господару и вазалу Вука Бранковића – Јакову, који је овде имао свој посед. Сачуван је његов новац са натписом \“Иаков\“. У опширном турском попису из 1485. године Ђаковица се помиње као село са 67 домаћинстава и сеоским попом. Сва лична имена у том попису су српска, осим два која су можда албанског порекла. Од 16. века, од доба обновљене Пећке патријаршије, постојала је у Ђаковици црква као метох манастира Дечана. Вероватно је из ње пренето велико звоно са натписом на грчком језику, које се данас чува у ризници манастира Дечана. Данас у Ђаковици постоји српска црква Успења Богородице. То је мала приземна правоугаона грађевина. Зграда црквеног конака представља леп примерак старе градске приземне куће 19. века. У цркви се чува вредна збирка икона и црквених предмета и сасуда из 18. и 19. века. Својом уметничком вредношћу посебно се издваја окована икона Успења Богородице из 17. века. Нова српска црква у Ђаковици је Спомен-костурница, маузолеј. Саграђена је између 1936-1940. године, као монументални храм са пет кубета. У криптама цркве било је предвиђено да се на вечни починак сахрани 400 ковчежића са костима изгинулих, побијених и смрзлих бораца српске и црногорске војске у ратовима од 1912. до 1918. године. Међутим, априлски рат 1941. године спречио је довршење цркве и њено освећење. После Другог светског рата комунистичке власти су срушиле цркву и на њеном месту је подигнут спомен-парк. У овом граду данас нема ниједног Србина. (данас не постоји)

ЂУРАКОВАЦ (ИСТОК) Село Ђураковац налази се у Пећком подгору, недалеко од Истока. У поду сеоске цркве Св. Николе сачувана је надгробна плоча из 1362. године са натписом непознатог властелина Данила који је вероватно био и ктитор цркве. На њеним темељима је 1592. године подигнута нова црква, која је одмах била и осликана. Сачувано је неколико десетина квадратних метара фресака са краја 16. века и из друге половине 19. века. У цркви се чувају четири иконе из 17. века и рукописни Богородичник из 16. века. У селу постоје рушевине цркве Св. врача Кузмана и Дамјана, као и рушевине још једне цркве непознатог патрона. На месту ове последње сада се налази сметлиште које су намерно направили Албанци. (данас не постоји)

ЂУРЂЕВ ДОЛ (КАЧАНИК) Ђурђев Дол код Качаника је етнички очишћен од Срба. По предању, село је добило име по најстаријем становнику, Србину који се звао Ђурђе. У турском попису из 1452. године записано је да у селу има укупно 39 кућа и да су све српске. Традиција каже да је село, док је било српско, било пуно богатства и сјаја, а постојао је и магацин где се чувало благо. Од краја 18. века српски и македонски хришћански живаљ је почео да се исељава из Ђурђевог Дола. До педесетих година 20. века распознавали су се темељи старе цркве у селу, као и рушевине магацина о коме говори предање. Сада више нема српског становништва. (данас не постоји)

ЖИТИЊЕ (ВИТИНА) Житиње се налази у Горњој Морави, недалеко од Витине. По турском попису из 1455. године у селу је било 25 српских домова. Село је имало цркву посвећену Светој Богородици, која је разрушена. На њеним темељима је 1890. године подигнута нова црква Св. Тројице. Поред сеоске реке налазе се рушевине још једне цркве, која је била посвећена или Св. Николи, или Св. Тројици. Сви Срби су протерани из овога села 1999. године. Неколико је убијено, а куће су им спаљене. (данас не постоји)

ЗАГРАДСКА ХОЧА (ПРИЗРЕН) Заградска Хоча код Призрена је данас албанско село. Први помен о овом селу је у Арханђеловској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године. Село је имало цркву посвећену Светом Николи, која је до 17. века разрушена. У брдима изнад села, у једној пећини, налази се испосница са остацима зидова који су пећину претварали у цркву.

ЗАТРИЧ (ОРАХОВАЦ) Затрич је данас албанско село. Усмено предање тамошњих житеља Албанаца казује да су село и суседна тврђава на истоименом брду добили име по неком Србину Затри, чије се потомство \“затрло\“, помревши од неке пошасти. Почетком 19. века последњих пет српских породица побегло је из Затрича у оближње српско село Зочиште. У центру села, поред џамије, налазе се темељи старе цркве. Изнад села су остаци утврђења Затрича.

ЗВЕЧАН (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Звечан је византијски и српски средњовековни град на истоименом брду, изнад значајног рудника Трепче. У тврђави Звечана се у 12. веку налазила црква Св. Ђорђа. У њој се Стефан Немања, заједно са својом војском, помолио Богу и причестио уочи поласка у познату битку код Пантина 1169. године. Велика припрата ове цркве вероватно је служила за саборе. Испод звечанског утврђења се налазила црква Св. Димитрија, коју је 1315. године српски краљ Милутин даровао својој задужбини – манастиру Бањској. По тој цркви насеље је добило име Митровица. Око цркве је било српско, а од 19. века турско гробље. Ту се сада уздиже споменик рударима устаницима, који су се 1941. године придружили народоноослободилачким бригадама у Србији.

ЗЛАШ (ПРИШТИНА) У време турског пописа из 1455. године у селу је постојао манастир Лукина црква, у чијем поседу се налазила једна кућа. Последњи пут манастир се помиње 1487. године. (данас не постоји)

ЗЛИ ПОТОК (ДРАГАШ) Село се први пут помиње 1348. године, у повељи цара Стефана Душана манастиру Св. Арханђела. У истој повељи помиње се и оближње место Страторје, где се, по предању, налазио логор царске коњице. По турском попису из 1455. године у Злопотоку је уписано 10 српских кућа. У селу је постојала црква Преображења, испред које су, на дан Преображења (19. августа), одржавани сабори.

ЗОЧИШТЕ (ОРАХОВАЦ) Зочиште се налази недалеко од Ораховца. Село се први пут помиње 1327. године, у повељи српског краља Стефана Дечанског манастиру Хиландару на Светој Гори. У истој даровници поменута је и зочишка црква Светих врача Кузмана и Дамјана, која је, по народном предању, \“триста година старија од Дечана\“. Њене фреске стилски одговарају периоду 13. века, а сачувана је и веома вредна збирка икона, књига и свештених сасуда. Иконостас и посебно лепо израђене царске двери одговарају сликарству 17. века. У Зочишту се још налазе остаци цркве Ваведења Свете Пречисте и цркве Светог Јована. Манастир је спаљен после 1999. године и опет изграђен. Данас га посећују чак и Албанци тражећи помоћ од разних болести. И данас се у овом манастиру догађају чудесна исцељена људи свих вера.

ЗРЗЕ (ОРАХОВАЦ) Село Зрзе или Зерзево код Ораховца први пут се помиње у Дечанској повељи 1330. године. Том повељом су житељи Зерзева били одређени да чувају и пазе манастир Дечане. У 14. веку у селу је постојала црква Светог Прокопија. У њеној близини налази се старо српско гробље.

ЗУПЧЕ (ИБАРСКИ КОЛАШИН) Зупче је крајње источно српско село у Ибарском Колашину. Најранији помени овог села су из друге половине 18. века. У близини постоје старе зидине за које се не зна шта су представљале. У селу је старо српско гробље са црквом која је обновљена 1939. године.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Извор: Националист.рс

Оставите коментар

Пратите нас на Фејсбуку!

Временска прогноза

Београд
21°
22°
Mon
22°
Tue
22°
Wed
21°
Thu