ВИДЕО Занимљивости Регион

Ево које све познате особе су рекле да није било геноцида у Сребреници (ВИДЕО)

Расправе о томе да ли је у Сребреници почињен геноцид трају од ослобођења овог града јула 1995. Ипак, термин „геноцид“ се у случају Сребренице превише олако користи, делом из незнања, делом из свесне намере да се српски народ сатанизује. Само значење тог термина је:

Геноцид (гр. genos, род, народ, и л. occidere, убити), међународни злочин намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Спада у најтежу врсту злочина против човечности (в. нирнбершка пресуда). Термин геноцид усвојен је на заседању Генералне скупштине УН (1946). За разлику од етничког чишћења, где је циљ да се дата територија „очисти“ од одређене групе људи (нагласак је на протеривању, мада је обично заступљено и физичко уништење), код геноцида је циљ комплетно физичко истребљење једне групе људи, ма где они били. Оно што геноцид разликује од других злочина против човечности јесте присуство геноцидне намере, односно намере да се једна група људи истреби услед неког свог етничког, верског, расног или ког другог својства. Најпознатији пример геноцида је холокауст који су нацисти починили против јеврејског народа у Другом светском рату. За српски народ, најтрагичнији је био истовремени геноцид Срба у усташкој Независној држави Хрватској.

Када се зна, а постоје и видео записи као докази, да је генерал Ратко Младић наложио безбедну евакуацију муслимана са подручја Сребренице и Жепе, међу којима су биле све жене, деца, старије особе и болесни, онда се о ономе што се десило у Сребреници никако не може говорити као о геноциду. Осим тога, нелогично је како би се геноцид могао догодити само у једном граду, ако је већ постојала геноцидна намера извршиоца која се универзално испољава.

Видео који сведочи о држању генерала Ратка Младића током ослобађања Сребренице и Жепе показује сав бесмисао лажних оптужби о геноциду:

Много је познатих личности које оспоравају да се у Сребреници догодио геноцид, међу њима су познати уметници, светски познати филозофи, стручњаци за геноцид, војна лица из целог света која су били сведоци целог догађаја, много је муслимана који су били саборци Насера Орића а који сведоче да је доста намештаљки и сумњивих ствари око Србренице…

НОАМ ЧОМСКИ

Један од највећих интелектуалаца на свету, филозоф, историчар, писац и дисидент, Ноам Чомски, говорио је много пута о Сребреници. У једној емисији емитованој на ТВ БХ1, јануара 2006. године, рекао је:

„Не волим начин на који се користи реч геноцид протеклих неколико година. Ја више волим да коришћење те речи оставим за оно што му је била првобитна намена, посебно када је у питању холокауст и у другим случајевима истинских разарања великих размера усмереног на уништење једног народа. Ја сам, рецимо, исто тако користио термин геноцид за Руанду, али га нисам користио за злочине на Источном Тимору у исто време где је 200.000 људи било побијено. Избрисано је 1/3, 1/4 становника уз подршку САД, Британије и Француске али за то и за неке друге стравичне масакре који су се десили, ја исто тако не бих користио реч геноцид. Сребреница није ни близу тих размера. Тако исто, не бих рекао «геноцид» за злочине у Ел Салвадору који годинама трају и где је 10 хиљада људи пострадало… Једноставно се појефтињује значај тог термина…“

„Поновићу оно што сам већ рекао. Термин геноцид изворно је створен да означи злочине, конкретно злочине холокауста и масовни покољ Јевреја, односно Рома, Цигана, у настојању да се они потпуно збришу. И мислим да га је примерено користити и за друге велике покоље разних врста, рецимо онај који се догодио у Руанди у исто време као и ратови на Балкану. Ја знам, као што сам већ споменуо, да се последњих година термин геноцид користи на различите начине. Користи се за убијање великих размера које врши непријатељ. Ако људи желе тако да користе ту реч онда добро, али у том случају, нам треба нова реч да замени стару реч «геноцид.» Ја лично радије бих да задржим изворну реч у изворном значењу, али то је једноставно питање терминологије. Не мислим да је «геноцид» одговарајући термин за непријатељско убијање ширих размера. Не користимо то ни за своје злочине чак и ако буду ширих размера.“

ЕМИР КУСТУРИЦА

Прослављени режисер, Емир Кустурица о Сребреници каже следеће:

„Петнаест година након рата, неки волшебни клуб турско-босанског пријатељства кривотвори моје ријечи и мисли. Седам дана након краја рата у БиХ, у Француској се на ТВ и по новинама провлачила прича о 250.000 убијених муслимана у Босни. Тада сам рекао да је немогуће у седам дана побити толико људи. Чак ни Хитлер, преко усташа, није успио да у Јасеновцу убије толико Срба, него им је требало много времена. Они су то изврнули у умањење броја силованих муслиманки, што је подлога за пропагандну игру која је потпуно бесмислена јер је немогуће утврдити број силованих муслиманки у рату у Босни. Моја идеја није била окренута према уништеним животима тих силованих жена него је била моја реакција на пропаганду која је владала на почетку рата, када су српска, муслиманска и хрватска машинерија радиле на преувеличавању“, објашњава Кустурица.“

ХОЛАНДСКИ ПУКОВНИК ТОМАС КАРЕМАНС

Пуковник Томас Кареманс, заповедник батаљона, у Загребу је на конференцији за штампу 25. 7. 1995. похвалио припаднике Војске Републике Српске за веома добро испланирану и изведену акцију ослобађања Сребренице. Пуковник Кареманс је нагласио да је та акција била усмерена искључиво против муслиманских јединица, а никако против припадника 13. пешадијског батаљона из Холандије, који је био стациониран у Сребреници. Срби су вешто надмудрили муслиманске војнике, закључио је Кареманс.

На питање загребачких новинара да објасни своје гледиште о наводном етничком чишћењу у Сребреници, пуковник Кареманс је одговорио да су муслимани попалили 200 српских села око Сребренице и побили становништво које је у њима живело.

Ова његова изајава „шокантно“ је деловала на стране новинаре који су спремни дошли да нападну Кареманса. Холандски пуковник је наиме овом приликом само поновио оно што је рекао дан раније у високотиражном холандском листу „NRC Handelsbiad“ да „у Сребреници није било геноцида“ јер је (како су малициозни уредници дописали) „покољ у Сребреници од стране Срба био коректна војна акција“.

ПОРТУГАЛСКИ ГЕНЕРАЛ КАРЛОС МАРТИНС БРАНКО

Незаслужено непознат широј јавности, генерал португалске армије Карлос Мартинс Бранко по много чему је једна од важних недостајућих карика у предмету Сребреница. Као високи официр португалских оружаних снага (у саставу НАТО-а, то се подразумева) током сукоба деведесетих година прошлог века, Мартинс Бранко је више година боравио на просторима бивше Југославије. Формално, он се налазио у саставу мисије војних посматрача УН, али из подтекста његових мемоарских казивања, објављених у Лисабону крајем 2016. године, јасно је да пуко „посматрање“ није исцрпан опис његових задужења. Он у својим мемоарима пише:

„Да је постојао предумишљај да се изврши геноцид, Срби би затворили енклаву тако да нико не би могао да побегне. Уместо тога, напали су из два правца, са југоистока и истока, одакле су концентрисали своја нападачка дејства, остављајући коридоре за повлачење према северу и западу (…) нити би испланирали превоз седамнаест хиљада жена, деце и остарелих, као што се догодило 12. и 13. јула, захваљујући чему се скоро половина измештених домогла територије Федерације. Велики број становника Сребренице, који су успели да побегну, нашли су уточиште у Србији, где су затим провели неколико година без да их је ико дирао. Да би се тврдња о геноциду оправдала, било је неопходно сакрити неке незгодне чињенице које би ту тезу могле да компромитују“.

„Узроци смрти насталих током и након војних операција су разнолики: борбена дејства између две војске које су се сучелиле; борбе између војника ВРС и милитаната у бекству којима су се придружили цивили; међусобне борбе између припадника АБиХ; и погубљења ратних заробљеника“.
Што се тиче „начина како је настала магична цифра од 8.000 несталих, по првобитној процени Међународног Црвеног крста, што се у једном тренутку претворило у недодирљиву истину“, аутор каже да је то постало „чињеница коју је забрањено порицати још пре него што је била утврђена“.

Па наставља: „Тешко ономе ко би се усудио да доведе у питање ту неспорну истину. Он ће одмах бити изопштен и оптужен за порицање геноцида. Чињеница да се 3.000 лица која су била проглашена за нестале нашло на списку бирача на изборима одржаним у септембру 1996. нимало није утицала на стално понављање приче о 8.000 мртвих. Медији никада нису показали довољно радозналости да истраже ову и друге очигледне несувислости. Било је лакше бесомучно понављати теорију о геноциду, коју су заступала главна средства масовног информисања. Али, без обзира на упорно понављање те ,истине’, вреди подсетити се да се између медијске пароле и историјске чињенице налази велико растојање“.

ШЕЈХ ИМРАН ХУСЕИН, угледни муслимански теолог

Шејх Имран Хусеин, угледни исламски теолог и филозоф, навео је у поруци муслиманима у читавом региону Балкана, да злочин који се пре 20 година догодио у Сребреници није геноцид.

У, како је рекао, „поруци муслиманској заједници у Босни, али такође и онима на Косову и Метохији, Албанији, Македонији и читавом региону Балкана“, која је постављена на Јутјуб, Хосеин наводи да је у Сребреници „спроведен системски план погуран од стране Запада и НАТО…“.

Он је политику која намеће став да су Срби починили геноцид над муслиманима назвао мрачном и казао да ту политику спроводе исте институције које су дозволиле да се догоди масакр у Сребреници.

„Моје мишљење и желим да га поделим са бошњачким муслиманима је да верујем да би већина православних хришћана у БиХ, Србији и региону такође осудила убијање толико муслимана у Сребреници“, навео је Хусеин.

Он је сигуран да га „не би одобрили и били део систематског плана као што је то радио Адолф Хитлер са Јеврејима, за које се плашио да ће му угрозити власт. Зато је установио политику геноцида. Тако је, то је била државна политика, званична политика владе“.

Хусеин је додао да су такав систематски геноцид „исто спроводили древни Египћани над Јеврејима, што је описано у Старом завету, и не тако давно Европљани над домороцима Индијанцима у Северној Америци“.

ЕФРАИМ ЗУРОФ, ловац на нацисте

Један од најпознатијих светских ловаца на нацисте Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“ из Израела каже да је апсурдно поредити холокауст, геноцид у Руанди и злочине у Сребреници.

У телефонској изјави за „Политику“, он је неколико пута поновио да то није исто и да је страшно правити таква поређења.

„Волео бих да су нацисти склонили јеврејске жене и децу пре свог крвавог похода, уместо што су их убили, али то се није десило, као што знамо. Ни Руанда и холокауст нису исто, иако су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији холокаусту од онога што се десило у Сребреници. Али, опет, то није исто. Пре свега, ни Руанда ни Сребреница нису биле индустријско масовно убијање какво је почињено у холокаусту“, истиче Зуроф.

На питање како оцењује део резолуције у којем се осуђује свако порицање геноцида у Сребреници, Зуроф је одговорио да није сигуран да је оно што се десило у Сребреници геноцид.

„Колико знам, оно што се тамо десило није опис или дефиниција геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета из политичких разлога. Очигледно се догодила трагедија, недужни људи изгубили су живот и треба да се сачува сећање на њих“, наводи Зуроф.

Он додаје да су политички разлози превагнули и када је требало заузети став према страдању огромних размера у Руанди, где је од априла до јуна 1994. године побијено око 800.000 припадника мањинског народа Тутси.

„Иако то јесте био геноцид, Бил Клинтон није желео да то назове геноцидом из политичких разлога, јер није жело да буде присиљен да предузме нешто поводом тога“, рекао је Зуроф.

Др ЕДВАРД ХЕРМАН

Познати писац, економиста и аналитичар др Едвард Херман је у ексклузивном интервјуу за Глас Русије испричао шта зна о „покољу у Сребреници“ и та верзија се разликује од званичне верзије Запада која је послужила за такозвану „хуманитарну“ интервенцију спољних снага у бившој Југославији. Др Херман зна да су такозваном масовном убиству босанских муслимана у Сребреници претходила крвава етничка чишћења у којима је погинуло више од 2.000 српских жена и деце.

Џон Роблес: Моје прво питање је о „покољу у Сребреници“ и о томе како су извештавали медији. Дајте нам представу о томе шта се тада дешавало.

Едвард Херман: „Покољ у Сребреници“ обично ставим под знаке навода, јер је у Сребреници било много крвавих убистава још пре јула 1995. Муслимани, босански муслимани и паравојне снаге Сребренице су масовно убијали Србе. Према различитим подацима више од 150 српских села је сравњено са земљом. Други подаци говоре о 2.383 српска цивила убијена од 1992. до јула 1995. Рекао бих да је то „први талас покоља у Сребреници“. А тек затим је дошао јул 1995…

Џ.Р.: Прецизираћу, убијани су управо Срби?

Е.Х.: Да! Кажем, 2.383 српска цивила убијена до јула 1995. У јулу 1995. армија босанских Срба је заузела Сребреницу и тада су почела масовна убиства. Управо ове догађаје Запад назива „масакром у Сребреници“, што је уствари политички термин. Убијено је од 500 до 1.000 људи. Али погинуло је два пута мање људи у поређењу са претходно убијеним Србима. А Запад тврди да је убијено 8.000 мушкараца и дечака. А сада говорим о „другом таласу покоља у Сребреници“, усмереном искључиво против војске. То су били искључиво мушкарци и дечаци. У гробовима је било око 2.500 тела. Већина тих људи је погинула у борби. И лепота западне пропаганде је у томе што су та тела откривена после јула 1995. И зато их убрајају у жртве геноцида, иако је, кажем, већина погинула у оружаним сукобима. Још један важан аспекат „масакра у Сребреници“ јесте тај да су Срби убијани на територији која се сматрала безбедном. Сребреница је проглашена за безбедну зону и морала је бити демилитаризована, чега се нико није придржавао. Војници босанских муслимана који су убијали Србе су били из Сребренице. Али западни медији су игнорисали то. И испало је да су Срби у јулу једноставно све редом убијали. На суђењу о тим догађајима команданта француске јединице УН Филипа Мовиона су упитали: „Зашто су Срби то учинили?“. Он је одговорио да је сигуран да су се Срби одлучили на такав корак јер је командант армије босанских муслимана из Сребренице напао Србе пре догађаја јула 1995. И то су речи команданта јединице УН. То нећете наћи у западним медијима. Другим речима, насиље против Срба је провоцирало мање насиље Срба. Тако да је „покољ у Сребреници“ велика политичка варка. То је било насиље као одговор на још веће насиље, и нису убијане жене и деца, већ искључиво одрасле мушке особе, војници. Једна од карактеристика „другог таласа покоља у Сребреници“ је та да је српска армија спасила и евакуисала 20.000 муслиманских жена и деце. И, по мојим прорачунима, било је од 500 до 1.000 убистава. Осветничких убистава.

Џ.Р.: Рекли сте од 500 до 1.000?

Е.Х.: Да. Али замислите ту ситуацију. Води се рат и српска војска види трагове дивљања непријатеља, убиства цивила. Те догађаје Запад у потпуности игнорише. Запад, који тврди да су Срби упали у Сребрницу и почели само тако да убијају, јер су били жедни крви. Али то је лаж! Догађаји у Сребреници су били велики тријумф западне пропаганде. Запад није желео Србију, није желео мир, зато му је био потребан тај „покољ“.

Џ.Р.: Да ли су кажњени босански муслимани одговорни за масовна убиства српских цивила?

Е.Х.: Срби су имали спискове босанских муслимана које су хтели да убију. Али не могу вам рећи да су били убијени само они са списка. Могу само да кажем да је већина убијених била на том осветничком списку.

КАНАДСКИ ГЕНЕРАЛ ЛУИС МЕКЕНЗИ

Канадски генерал, Луис Мекензи сведочи о дешавањима у Сребреници, након потписивања споразума о демилитаризацији Сребренице и Жепе 1993. године. Како каже, снаге УН ипак нису могле да одрже своје обећање и заштите Сребреницу, што је погодовало босанским муслиманима. Они су уз мало помоћи са стране, почели да се наоружавају и да хиљаде војника шаљу у сигурносну зону. Када су муслимански војници постали боље обучени и спремни, почели су да излазе из подручја Сребренице, притом су палили српска села и убијали њихове становнике, а затим су се брзо повлачили у зону Уједињених нација.

Напади на српске снаге су достигли кулминацију у 1994. години, а наставили су се и у почетку 1995. године, након што је канадска пешадијска јединица, која је тамо била око годину дана, замењена већом холандском јединицом.

Ратне операције на подручју Сребренице престале су 12. марта 1993., иако је поменути споразум потписан доста касније. А у тих 45 дана, генерал Мекензи, који је командовао у Босни, пре Филипа Мориона, сведочи шта се догађало у Поточарима.

Генерал каже да је почетком 1993. године, након његовог одласка из канадске војске, позван да се појави пред неколико комитета америчког Конгреса који су основани поводом рата у Босни.

– Неколико месеци раније, мој наследник у Мировним снагама УН, генерал Филип Морион је – упркос савета њему надређених из УН – насилно ушао у Сребреницу у пратњи малог контингента канадских војника и рекао њиховим становницима да су сада они под заштитом Уједињених нација. Званичници у Уједињеним нацијама су били бесни на генерала Мориона, иако су медији били на његовој страни. Били су приморани да прогласе концепт „сигурносног раја“ за шест подручја Босне, укључујући и Сребреницу.

Генерал Мекензи објашњава даље шта је предложени концепт значио у пракси.

– Један амерички сенатор ме је питао колико војника је неопходно да би се прогласила сигурносна зона. – Негде око 135.000 – одговорио сам. Оружане снаге су морале да буду толико велике пошто су Срби имали артиљерију далеког домета. Нови командант УН на подручју Босне, белгијски генерал Франсис Брикемонт се сложио са мојом проценом али је био спреман да покуша да брани тај простор са 65.000 додатних војника. Генерални секретар УН у том периоду Бутрос-Бутрос Гали је отишао у Савет безбедности са препоруком од 27.500 војника. Савет безбедности је одобрио свега 12.000 војника, а шест месеци касније мање од 2.000 војника је додато у УНПРОФОР за задатке у сигуросним зонама.

Канадски генерали даље објашњава хронологију приче о сигурносним зонама, после одлуке о додатном слању симболичног броја војника у БиХ.

– Савет безбедности мења дефиницију сигурносних зона и доноси резолуцију у којој се уместо тврдње „да ће УН бранити сигурносну зону” каже “да ће присуство снага УН одвратити нападе на сигурносну зону“. Другим речима, малени, симболични, лако наоружани контингент УН ће бити постављен као жртвено јагње у Среберници да „одврати“ армију Срба од напада на то подручје – прича он.

Генерал Мекензи закључује да босанским муслиманима није требало много времена да схвате да снаге УН нису у стању да одрже своје обећање „заштите“ Сребренице, те да су то искористили и почели да убацују хиљаде војника и оружја у сигурносну зону, да би касније напали Србе и палили све за собом.

Документи до којих се дошло тек на суђењу у Хагу, међутим показују да су план о демилитаризацији средњег Подриња, практично заборавили званичници у УН, одмах пошто је потписан у Сарајеву. Већ након пет дана после потписивања, шведски генерал Ларс Ерик Валгрен у Загребу је изјавио:

– На основу извештаја који сам добио од својих официра у Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован.

Два дана касније, Кофи Анан, бивши генерални секретар УН, је послао поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета безбедности, поручујући му:

– Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР учествује у потрази за оружјем од врата до врата. Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности, која вам долази у посету, упознати са снажним осећањем које је присутно међу неколико чланица, да УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у разоружавању.

Кршење споразума о демилитаризацији из маја 1993., године била је јавна тајна, наиме, сваком официру УНПРОФОР-а и сваком амбасадору УН у Њујорку било је познато шта се дешава у Заштићеној зони у Сребреници.

То је потврдио и генерални секретар Уједињених нација у свом извештају од 15. новембра 1993. године. Између осталог, он у том извештају каже:

– Халиловић је шватио да споразум покрива само урбани део, односно уже градско подручје Сребренице, а да се не односи на рурални део регије!

Даље није учињено ништа.

САБОРЦИ НАСЕРА ОРИЋА

Хакија Мехољић, ратни командант бошњачке полиције у Сребреници и један од протагониста филма „Сребреница – издани град“, у којем је сведочио о морбидној понуди Алије Изетбеговића да се интервенција НАТО против Срба испровоцира покољем 5.000 сребреничких Бошњака, тврди да је у прошлости добијао баснословне новчане понуде само да би држао језик за зубима!

Између 500 и 1.000 Бошњака из Сребренице најмање је убијено од сународника током пробоја ка Тузли у јулу 1995. године, зато што су постојали спискови оних који „ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе“, изјавио је један од оснивача СДА из Сребренице Ибран Мустафић.

Он је рекао да је о списковима „неподобних Бошњака“ знало муслиманско руководство са Алијом Изетбеговићем на челу, а да му је постојање оваквог списка потврдило више десетина људи.

„Најмање 10 пута сам то чуо и од некадашњег начелника полиције Хакије Мехољића. Међутим, не би ме изненадило да слаже да то није рекао“, навео је за „Вести“ Мустафић, који је дугогодишњи члан организационог одбора за обиљежавање догађаја у Сребреници.

АЛЕКСАНДАР ДОРИН, швајцарски истраживач

Догађаје у Сребреници у јулу 1995. истраживао сам пуних 14 година и тврдим да геноцида над муслиманима у тој енклави није било и да су мит о покољу муслимана измислили Алија Изетбеговић и Бил Клинтон.

Сребренички мит и причу о геноциду над муслиманима који је 1995. наводно починила Војска РС искреирали су покојни бошњачки ратни лидер Алија Изетбеговић и тадашњи председник САД Бил Клинтон, тврди Швајцарац Александар Дорин, аутор књиге „Сребреница – историја једног салонског расизма”, због које је иначе провео време у затвору у Базелу.

У ексклузивном интервјуу за Пресс РС, Дорин тврди да у Сребреници није било геноцида, а да су страдали муслимани били одрасли мушкарци, који су, како наглашава, погинули у борбама са српским снагама. То се, како наводи у својој књизи за коју је материјале прикупљао пуних 14 година, никако не може назвати геноцидом!

– После вишегодишњег истраживања ратних дешавања у и око Сребренице дефинитивно сам дошао до потврде да геноцида није било. У јулу 1995. године, после пада града, погинуло око 2.000 муслиманских мушкараца, а не 8.000, како је напумпала муслиманска пропагандна машинерија, а подржали политичари неких земаља и медији са Запада. Тих 2.000 муслимана погинуло је у борбама са српском војском, када су се пробијали према Тузли. Геноцид у Сребреници измислили су Алија Изетбеговић и Бил Клинтон – каже Дорин.

МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ

Војни аналитичар Мирослав Лазански сматра да помирење на Балкану захтева пуну истину, односно да се сваки злочин понаособ проучи и испита његов контекст, те пита зашто би 1.500 или 7.000 или 8.000 убијених Бошњака у Сребреници био геноцид, а 3.000 Срба убијених у том крају несрећан случај.

Он напомиње да су неке чињенице о ратним дешавањима у Сребреници неспорне, укључујући и ону да је ту било седиште 28. муслиманске дивизије, која је од 1992. до 1995. године из те зоне дејствовала по српским околним селима, убивши 3.000 Срба, чија су имена позната.

– Сребреница је била демилитаризована зона под заштитом УН и под контролом плавих шљемова. Но, у Сребреници је било и седиште 28. муслиманске дивизије, која је од 1992. до 1995. године из те зоне систематски дејствовала по српским околним селима, убивши 3.000 људи – Срба чија су имена позната, а списак је пре неколико година објављен – истиче Лазански.

Он је нагласио да је у догађајима који су уследили 1995. године дошло до егзекуције одређеног броја ратних заробљеника, што јесте злочин, али није и геноцид уколико се строго правно гледа на дефиницију геноцида.

Осим тога, ако је портпарол Тужилаштва БиХ својевремено изговорио број од 1.500 убијених, откуда сада број од наводно 8.000 убијених људи? Зашто се Уједињене нације нису постарале да Сребреница заиста буде демилитаризована зона? И шта сада најављеном резолуцијом желе Британци? Да наметну Србима у Републици Српској и Србији осећај колективне кривице? Читање историје преко злочина претпоставља да се злочин идентификује, сваки проучи понаособ, да се испита његов контекст, његово извршење – истиче Лазански.

СТЕФАН КАРГАНОВИЋ

Званична прича о Сребреници „на апаратима за вештачко дисање“ те да у њу више нико не верује – ни њени промотери у БиХ, ни страни фактори који ту причу из сопствене рачунице и даље политички и медијски подржавају – проценио је Стефан Каргановић, председник Невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“.

Каргановић је на округлом столу „Сребреница пре Сребренице“, о великом српском страдању 1992. и 1993. године, за које нико није одговарао, навео да је ова организација систематским истраживањима „минирала“ све стубове на којима та прича почива, па она сада опстаје на позајмљеном времену и на блефу политички инсценираних судских пресуда у Сарајеву и Хагу.

Он је деконструкцију „лажне сребреничке приче“ поделио на неколико сегмената: Утврђивање правих узрока и размера муслиманских губитака; Раскринкавање ДНК доказа; Српске жртве; Легитимни губици мешовите војноцивилне колоне у јулу 1995. године.

„Историјски пројекат Сребреница“ исцрпно се позабавио стварним бројем муслиманских жртава. У оквиру систематског истраживања на ову тему урадили су нешто што су већа Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (КТБЈ) „необјашњиво пропустила“: једини су прегледали и пажљиво проанализирали целокупан форензички материјал Тужилаштва.

Резултат тог прегледа био је шокантан – наводи Каргановић. Полазећи од претпоставке да званична прича одговара истини, очекивало се да ће по обрасцу рањавања скоро сви аутопсијски извештаји форензичких стручњака Тужилаштва пружати једнозначну слику која указује на погубљења.

Међутим, након брижљивог испитивања, закључено је да није било ни близу 3568 тела, како се се то наводи у КТБЈ, зато што један „случај“ може да се састоји од само неколико форензички безначајних костију.

Друго, на основу материјалних података садржаних у форензичким извештајима које је Тужилаштво предочило, у свим масовним гробницама које су се односиле на сребреничка погубљења укопано је 1920 појединаца. То је далеко испод цифре од 8000 колико је по ишитреним медијским текстовима и политички обојеним изјавама тамо требало да буде – рекао је Каргановић.

Извор: ИНТЕРМАГАЗИН, Говори Србија

 

Оставите коментар

Пратите нас на Фејсбуку!

Временска прогноза

Београд
18°
23°
Sat
24°
Sun
26°
Mon
25°
Tue