Извор: pixabay.com
Аналитика Блиски исток Свет

Америчка стратегија балансирања на Блиском истоку се распада, али никада и није могла да успе

Блискоисточни раздор око Катара је задао смртоносни ударац надама Трампове администрације о формирању неке врсте ,,арапског НАТО" окупљеног против Ирана.

Аутор: Кристофер Џ. Болан, професор на катедри за блискоисточне студије на Ратном колеџу Војске САД

Текући раздор између Катара и Савета за сарадњу арапских земаља Залива представља можда највећу унутрашњу претњу опстанку ове организације још од када је формирана као брана шиитском екстремизму након Иранске револуције 1979. године. Спор је толико дубок да у корену елиминише било какву перспективу формирања регионалне (а камоли интернационалне) коалиције под патронатом Вашингтона којом би Иран био изолован.

Трампова администрација је гајила природну амбицију да обнови регионалну коалицију сунитских арапских земаља које би стајале насупрот шиитског персијског Ирана и његових сателита, што је концепт који су поједини назвали ,,арапски НАТО“. Кажемо ,,природну амбицију“ јер се америчка блискоисточна политика дуго базира на класичној стратегији равнотеже регионалних сила. Председник Труман је тако био решен да брзо призна независност Израела након њеног проглашења у мају 1948, добрим делом и јер се надао да ће тако привући Израелце у англо-амерички табор и постићи баланс против регионалног утицаја који је Москва имала на Арапе. Председник Ајзенхауер је подржао стварање Багдадског пакта којим су Иран, Ирак, Турска, Пакистан и Велика Британија формирали анти-комунистичку алијансу. Никсон се базирао на ,,политици два стуба“ која се ослањала на Саудијску Арабију и Иран као америчке регионалне партнере уједињене у амбицији да штите регион од интерних и екстерних претњи. Када је Иран након исламске револуције склизнуо из америчке сфере утицаја, председник Реган је пружио пуну подршку Садаму Хусеину како би Ирак што више искрварио револуционарни Иран у тешком рату вођеном од 1980. до 1988. Америка под Бушом Старијим је међутим брзо окренула леђа Садаму, па је формирала широку анти-ирачку коалицију како би истерала Садамове трупе из Кувајта и спречила Ирак да постане регионални хегемон, а председник Клинтон је политику балансирања дефинисао негативно – као стратегију подједнаког обуздавања ,,лоших момака“ и у Багдаду, и у Техерану.

Извор: pixabay.com

Председник Обама је у одређеној мери скренуо са овог традиционалног курса балансирања тако што је покушао да убеди арапске сунитске савезнике да би требало да науче да коегзистирају са Ираном у свом комшилуку. Склапањем споразума са Ираном починио је ,,смртни грех“ у очима заливских арапских земаља. Иако је овим споразумом драстично ограничен нуклеарни програм Техерана, утисак који су сунитске престонице региона стекле је био тај да су САД склоне да окончају своју деценијама дугу стратегију изолације Ирана.

Стога не чуди што председник Доналд Трамп, који је експлицитно критиковао ирански споразум и оптуживао Обаму да је напустио традиционалне америчке савезнике из региона, покушава да врати стари манир решавања ствари на Блиском истоку. И заиста, током Трампове прве иностране посете која је за дестинацију имала Арапско-исламски самит у Саудијској Арабији, амерички председник је подвукао намеру од комплетном враћању на традиционалну политику одржавања баланса. Трамп је том приликом позвао сунитске арапске државе да формирају алијансу којом би ,,заједничким радом био изолован Иран, спречена његова могућност финансирања терориста, а његовом народу била пружена шанса да добије праведну власт какву заслужује“.

Извор: pixabay.com

На Трампову жалост, узаврели спор Саудијске Арабије и Катара увећава прилике за ирански утицај у региону, уместо да их ограничава. Иран је спремно ушетао у регионалну ,,олују“ коју је саудијска ,,опсада“ Катара направила, залажући се за дипломатско решење спора, донирајући тоне хране овој малој заливској земљи и отварајући своје луке и аеродроме за људе и робу из Дохе. Поједини критичари су за овакав развој ситуације оптужили самог Доналда Трампа, међутим било каква америчка политика балансирања на Блиском истоку била је осуђена на пропаст из неколицине разлога.

  1. Нестабилност и неизвесност: Политика балансирања снага зависи од релативно стабилне међународне и безбедносне околине. Биполарно надметање САД и СССР-а током Хладног рата је такве планове учинило релативно једноставним. Додавањем економске или војне снаге некој од земаља у једном од два блока значило је опипљиве, односно мерљиве добитке за једну, а губитке за другу страну. Међутим, садашњи мултиполарни (према неким експертима и ,,неполарни“) свет  у многоме компликује такве рачунице. Штавише, комбинација обојених револуција којим су збачени вишедеценијски прозападни режими у Тунису, Египту и Јемену, као и грађански ратови у Ираку, Сирији, Јемену и Либији значе да је на Блиском истоку почела нова ера изузетних неизвесности које чине било какву политику балансирања коцкарском.
  2. Проблематични савезници: Најочигледнији кандидати за темеље америчке политике изолације Ирана и сами пате од огромних слабости и мана. Саудијска дволичност у борби против тероризма и њена умешаност у функционисање џихадистичких терористичких група на свим нивоима од финансијског, преко организационог до оперативног су одавно познати. Египат је, са друге стране, чињеницом да је постао прва арапска земља која је потписала мировни споразум са Израелом постао важан фактор регионалне стабилности али комбинација репресивне војне власти са високим нивоима незапослености, сиромаштва и корупције чине га потенцијалном темпираном бомбом. Осим тога, како је генерал Дејвид Петреус рекао Конгресу 2010. ,,континуирана израелска окупација палестинских територија ограничава снагу и дубину америчких партнерских веза са владама и народима региона, а истовремено подрива легитимитет умерених арапских режима“. Коначно, Американце брине и феномен тзв. ,,луде вожње“ који поједини амерички регионални савезници примењују. То у пракси значи да су поједине земље, које имају превише поуздања у своје савезништво са Америком, спремне на спољнополитичке авантуре које могу шкодити америчким интересима. Можда најупечатљивији пример тога је сулуда агресија Саудијске Арабије против Јемена која је срозала углед саудијске војске, изазвала огромну хуманитарну катастрофу и довела до јачања присуства Ал Каиде у овом делу света.
  3. Растући верски екстремизам: Најзад, било који покушај формирања алијансе утемељене искључиво у идентитету арапског сунитизма ће пре допринети порасту верске нетрпељивости и верских конфликата у региону него њиховом умањењу. Такве тензије вешто користе терористчке и побуњеничке групе како би увећале своје редове разочараним члановима сунитских заједница у Ираку, Сирији и другде. Штавише, савезништво које би очигледно било про-сунитско и анти-шиитско би несумњиво увећало безбедносне стрепње Ирана што би довело до јачања позиција тврдолинијаша у Техерану и охрабрило га на још смелије акције за остварење свог утицаја у региону.

Извор: Говори Србија

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Америка није спремна за рат на Корејском полуострву, али да ли ће је то спречити да га отпочне?

На Косову време ради за Србе, али им се право на чекање одузима

Зашто све више цивила гине у ваздушним нападима америчке анти-ИСИС коалиције?

Оставите коментар

Пратите нас на Фејсбуку!

Временска прогноза

Београд
18°
29°
Thu
29°
Fri
30°
Sat
29°
Sun