Забава

АГОНИЈА СРПСКОГ РОКЕРА УСРЕД ХРВАТСКЕ! ДРХТАО САМ ОД СТРАХА ОКРУЖЕН СЕНКАМА: Научио сам лекцију на сопственој кожи, а и коштало ме је! ОСЕТИО САМ СТРАХ И НЕМОЋ!

Водећи се значењем симболике свог имена које звони на мир, Звонимир Ђукић Ђуле, фронтмен групе Ван Гог, кроз живот корача достојанствено и ненаметљиво, заустављајући се увек на оним местима на којима га чекају нови изазови. Са својих педесет пет година, постулати које је кроз искуство живота извукао допринели су да га ентузијазам и амбиција никада не издају, а жеља да дотакне многа неистражена емотивна и енергетска поља још га покрећу.

Сазревајући с музиком коју ствара више од три деценије, пронашао је своје место под сунцем остваривши се и као добар родитељ 21-годишњем сину Симону, посвећен супруг у браку с Јулијом, својом гимназијском љубави. Уз свакодневицу коју подразумева здрава породица и успешна каријера, нови ЦД „Море без обала“ дошао је као логичан след.

ТОТАЛНО РАСУЛО У ДВЕРИМА: Бошко истерује и Шеварлића

Овај десети студијски албум Ван Гог поклања публици уз Курир, а од 14. фебруара, песме ће бити доступне на свим даунлоуд платформама. Осмог марта у продаји ће се појавити и књига „Море без обала“ са Ђулетовим текстовима песама, као и фотографијама које је својом руком забележио, а све то у издању „Лагуне“. Уз књигу ће се поклањати и ЦД, као и ДВД са снимком акустичног и електричног рођенданског концерта групе одржаног 2016. године у Београду.

Несташне године

Фронтмен групе Ван Гог рођен је 9. јула 1963. године. Давно је настала његова одлука да свој животни пут крчи носећи у руци музику као једино оружје. Базу за то имао је у топлом дому, у којем су га увек бодрили родитељи и три године старији брат Љубомир.

– Моја мама Јелица и тата Драгутин свој заједнички живот отпочели су крајем педесетих одлуком да га проведу путујући по свету и са жељом да све што им се на том путу догоди, постане део њиховог срца. Године 1960. на том љубавном путовању догодио се Љуба, а три године касније, догодих се ето и ја, и то од целог света, баш у дражесној Врњачкој Бањи. Жао ми је што нисмо остали да живимо у тамо, био бих засигурно спасен градске хистерије и многих пошасти велеграда, али судбина је тако хтела. Након четрдесет осам сати, колико је трајала хоспитализација, принели су ме Београду и спустили у гротло изазова, коме сам препуштен до дана данашњег. Било како било, захвалан сам богу што ме је сачувао у свом загрљају као срећно дете, из скромне породице, где су хармонија и загрљај били и остали неприкосновени.

(ФОТО) ЕВО КАКО ЈЕ ТАДИЋЕВА ПОЛИЦИЈА ХАПСИЛА, ТУКЛА И МАЛТРЕТИРАЛА НАРОД

Упијајући своја прва животна искуства на улицама Вождовца, касније и Звездаре, Ђуле је још као дечак заволео мирис бензина и асфалта, исписујући правилима улице своје прве немуште странице дечачког, а потом и тинејџерског доба.

– Још као клинац сањао сам сан да имам свој бенд. Од превелике жеље у основној и средњој школи по свескама, клупама и зидовима школе исписивао сам фломастером имена бендова, цртао облике електричних гитара, а све то уз урлик на сав глас, користећи ехо ходника школе, урлао сам песме разних бендова Цепелин, АЦ/ДЦ, Дип парпл, Блек сабат, носећи вокмен на ушима. Тај осећај у мени био је јачи од било које опомене или укора. По наговору директора школе, родитељи су покушали да ме примире и то тако што су ме уписали у музичку школу и „казнили“ ме да свирам виолину. Мислио сам у себи да је то казна. Покушао сам свим силама да се изборим за бубањ, али ми та махинација није пошла од руке.

(ВИДЕО) ЛАЗАНСКИ ОТКРИО ЗАШТО ЈЕ КОСОВО ОТЕТО И СРБИЈА БОМБАРДОВАНА: Овај одговор нико није очекивао

Иако ме је класична музика смиривала темперамент, временом сам препознао њену лепоту, што није значило да су ме „оседлали“. Често ме је кроз ту епизоду „класика“, водила помисао: „Издржи и ова агонија ће једног дана проћи“. И прошла је! Дочекао сам да после првог разреда средње музичке школе виолину преко ноћи заменим гитаром. Сунце се поново вратило у моје срце, а осмех је окупао моје лице – прича Ђуле, који свој надимак није добио од презимена Ђукић.

– „Поклонила“ ми га је разредна у основној сколи. У намери да ме обузда силним опоменама, како би ме вратила у реалност с молбом да скинем вокмен са ушију и прекинем да лупам по клупи, искрено давала је културно све од себе, све док јој једног дана није прекипело, па је узвикнула: „Топовско ђуууулееее једно дебело, отићи ћу у лудницу због тебе. У шта то стално пуцаш кад тако лупаш, а да ја не видим? Ајде сад, марш лепо напоље на ливаду па тамо пуцај и урличи до миле воље!“ И тако, мало-помало, дан по дан, ђуле по ђуле, остадох ја Ђуле.

Искорак у ошишану дивљину

БИВШИ ПРЕДСЕДНИК НАШАО ПОСАО: Борис Тадић продаје кафу од мачјег измета!

Прве самосталне кораке без родитељског наџора учио је током летњих распуста, када је као адолесцент крстарио Европом с другарима и братом.

– С мојих тринаест година кренули смо Љуба и ја у Енглеску на тромесечну летњу школу, а већ наредне године усудио сам се да кренем сам, стопом до Истре, па онда од Истре, легендарном „Либурнијом“ до Сплита, спавајући међу конопцима на крми велике лађе, с вокменом и слушалицама на ушима, под ведрим звезданим небом Јадрана, гледао сам звезде падалице и замишљао жеље. Из Сплита сам бродом стигао до Брача, а онда од Супетра са огромним руксаком на леђима кренула је моја ноћна авантура, с намером да пешке стигнем до Бола и тако очеличим храброст. У први мах помислио сам како је та замисао добар избор, све док ме у једном тренутку насред острва нису загрлили ноћ, страх и немоћ. Око мене се пружала кратко ошишана дивљина, испред је било црно море, а изнад мене пун месец који је свој сјај просипао по далекој води. Сенке су играле на сваком кораку око мене, а ја сам дрхтао од страха окружен „невидљивим другарима“ који су лелујали по мраку. Са ове дистанце, радостан сам што ми се огроман страх догодио у тако романтичном окружењу, с друге стране, преценио сам своју спремност и заборавио ону Андрићеву „Издржи са осмехом стјуардесе која зна да на авиону нешто није у реду“! Ето, још једна у низу научених лекција на сопственој кожи коштала ме је, на сву срећу, само стреса – прича музичар и наставља да евоцира своје успомене.

– У то неко време с краја седамдесетих, било је ИН да се скупи екипа и да сви заједно возом, уместо у град, одемо на један дан у Трст. Били смо у стању да стојимо сатима у ходнику возећи се стотинама километара, само да се вратимо кући са зеленом јакном вијетнамком и оригиналним „старкама“, које у то време нису могле да се купе у продавницама код нас као данас. Биле су то године инспиративних путешествија са забавним и едукативним карактером, кроз спознају крајности које су носили капитализам и социјализам, у коме смо ми тада сви срећно и задовољно живели. Низале су се године у којима сам обилазио градове Европе, слушајући концерте великих светских имена, а успут ми је на њима полазило од руке и да усликам Џегера, Боувија, Тину Тарнер, Боба Дилана и многе друге. Дало се од тих слика понекад и преживети, под условом да је неки од домаћих часописа хтео да их објави.

(ФОТО) ЖЕЉКО НАРУЧИО ПИЋЕ ОД ВИОЛЕТЕ, ПА ЈОЈ ПУЦАО У ГЛАВУ: Српкиња се бори за живот, није први пут да јој је претио! Страшни детаљи ТРАГЕДИЈЕ У БЕЧУ!

Сећања у боји

– Из свог раног детињства, сећам се дана када је црнобелу фотографију заменила фотографија у боји. Тата је тај дан, као искусни фотограф, чекао цео живот. Тог и сваког следећег викенда фасциниран револуционарним напретком, водио нас је у шетњу и сликао до бесвести. Касније смо кроз шалу умели да га подсетимо да нас је водио у шетњу како би се вежбао на нама, а у анегдоту је ушао и сваки нас повратак кући поред хотела „Метропол“. Сваки пут бисмо морали да застанемо испред велике цветне жардињере и да се сликамо испред тог шаренила. Сад да отворим кофер препун успомена са ормана, из њега би сигурно на стотине истих слика о којима говорим испало, слика с легендарном цветном жардињером испред које стоје загрљена браћа, Љуба и Звонко, некад насмејани, а некад уплакани – описује Ђуле, којем се пред очима ређају успомене.

– Родитељи су нам били супер, као комбиновани прашак за главу, понекад строги, понекад правични. Мали број савета обележио ми је детињство, увек су имали исправан став током мојих тада исхитрених и неискусних искорака. Нико не познаје живот и све његове предности и замке одмах, а мала деца не познају страх. Склона су да ураде свашта не помишљајући на последице. Били су врло толерантни и пуни разумевања. Мама је одувек била та доминантнија и рационалнија фигура – по наше добро и увек је с разлогом и пуним правом умела да тренира строгоћу. По напуштању родитељског дома, остале су ми до дана данашњег неке добро упамћене лекције и њихови предлози као опробан – добронамерни рецепт. С временом сам схватио да сви они узвичници, упитници и три тачке, са комбинованим ћутањима и буком, који су део односа сваке здраве породице, у ствари су саставни и драгоцени део живота. Поносан сам што ме нису спутавали – истиче он и додаје:

ПОТРЕСНЕ СЦЕНЕ У КУЋИ ДЕЧАКА КОЈИ СЕ УБИО КОД МЕДВЕЂЕ: Оца чувају да не науди себи, мајка пала у дворишту и запомагала, лекари се плаше да не изгуби нерођену бебу!

– Некако у исто време, мој драги брат Љуба и ја одустали смо смо од студирања, и то негде на пола пута. После тога све нам је деловало кисело, јер као да смо и поред свих погодности и предиспозиција које су нам родитељи пружили изневерили њихова очекивања и кренули путем – неостварених људи. Сва срећа па није било тако! Једноставно, као да нас је обојицу кроз то време водио инстинкт и неки добри дух осамдесетих. Осетили смо да нас је живот ухватио за руку и једноставно само склонио из тих факултетских епизода и повукао сваког на своју страну. Повукао нас је инстинкт у неко друго време, далеко, у време у коме се успешност неће мерити по дипломи, већ по томе колико ћеш квалитетан и дубок траг оставити за собом – прича музичар и открива колико је као мали био везан за свог брата, касније клавијатуристу Електричног оргазма.

– Љуба је одлучио да оде у Америку „само на две недеље“ на концерт Стонса и тамо је остао „само“ двадесет година. Живот нас је одвојио дистанцом која се мери хиљадама миља, а ја сам дубоко у себе потискивао усамљеност и то његово недостајање које сам јако осећао и нимало лако поднео. Тешио сам се нечим што је непорециво: да, иако физички удаљени, дишемо истим плућима. Недостајање старијег брата претапао сам у стварање. Док сад враћам филм уназад, осетим како се време мења, технологија напредује, а успомене и даље имају свој јак мирис и додир. Уз Љубу сам одрастао, од њега учио и уз њега много тога спознао.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

ШОКАНТНА ИСПОВЕСТ НЕМАЧКОГ ВОЈНИКА! Нисам се борио за слободно Косово и БиХ, ишао сам да УБИЈАМ СРБЕ! У супротном, све би личило на пејнтбол…

НОВА СТРАТЕГИЈА ХАРАДИНАЈА! Смислио како да укине таксе, АЛИ ДА НЕ ИСПАДНЕ ДА СЕ УПЛАШИО ТРАМПОВЕ ШАМАРЧИНЕ!

НЕБЕНЗЈА ОЧИТАО ЛЕКЦИЈУ НЕМАЧКОМ КОЛЕГИ У САВЕТУ БЕЗБЕДНОСТИ: Руси су Берлин заузимали, а Минск ослобађали!

Судски вештаци из Хрватске: Јелени смрскали главу, па је бацили у канал да умре

Kurir.rs/Glossy

Оставите коментар

Пратите нас на Фејсбуку!

Временска прогноза

Београд
19°
19°
Sun
19°
Mon
12°
Tue
10°
Wed