Друштво

АКО СТЕ СПАВАЛИ, А ИПАК СЕ БУДИТЕ УМОРНИ МОЖДА БОЛУЈЕТЕ ОД ОВОГ СИНДРОМА! Стручњаци упозоравају: Никако не смете да шетате у том случају, ово је права терапија

printscreen RTS

Свако јутро будите се исцрпљени и безвољни. Не помаже вам ни рани одлазак у кревет, ни поподневна дремка, а ни неколико дана одмора. Онај чувени лек „наспаваћу се и све ће бити много боље“, више не делује. Можда патите од синдрома хроничног умора.
Хронични умор медицина у последње време препознаје као дистинктиван синдром. То је поремећај који траје најмање шест месеци, веома је сложен и системски захвата различите органе и манифестује се врло полиморфном клиничком сликом.

„Човек се осећа уморно и нема осећај да било шта што чини може да му помогне да се носи са свакодневним, а још мање са ванредним захтевима“, објашњава гошћа Јутарњег програма, професорка Невена Чаловски Херцог, психијатар.

Узрока је много, а дијагноза се не може поставити само на основу једног параметра, напомиње професор Сања Мазић, физиолог. Дуго се мислило да је узрок неки вирус. Углавном се сумњало на Епштајн-Баров вирус који изазива и мононуклеозу, али је касније одбачена та претпоставка.

„Пацијенти се највише жале да су изгубили оно што се најчешће зове способност да се радују животу. Такође се жале да се перманентно осећају неспособно да изврше и најминималније дневне обавезе. А када се ујутру пробуде, осећају се као да нису спавали. Лоше су воље, тешко им је да устану из кревета. Уз то се секундарно јавља осећање ниже вредности, преиспитивање и нешто што врло личи на потиштеност и депресију, иако није депресија“, наглашава професорка Чаловска Херцог.

Свима нам се догоди да неких дана или недеља не спавамо добро, да смо узнемирени и да имамо осећај умора. Међутим, када се добро наспавамо, сви симптоми нестају, док у случају хроничног умора симптоми трају дуже од шест месеци, што је потребно да би се поставила дијагноза, напомиње професорка Мазић.

Синдром хроничног умора утиче на физичко и психичко здравље људи. Способност памћења опада, као и концентрација и јавља се јак осећај безвољности и немотивисаности. Међуљудски односи трпе. Када овакво стање дуго траје јављају се и физиолошки симптоми, од увећаних лимфних жлезда, болова у зглобовима и мишићима, поремећаја у раду гастро-интестиналног тракта и јака полиморфна системска декомпензација која дуго траје, додаје професорк Чаловска.

„Ово је једна од ретких здравствених тегоба код које аеробна активност, као на пример шетња, доводи до погоршања симптома. Тако да поред когнитивно-бихевиоралне терапије, која је у суштини терапија за ову болест, физичка активност јесте део терапеутског поступка, али изузетно строго дозирана и корак по корак планирана. Јер ови пацијенти се управо жале на то да им чак и мале дневне активности, и физичке и менталне, изазивају осећај умора и они нису у стању да то обаве“, истиче професорка Мазић.

Програм физичке активности се мора прилагодити сваком пацијенту. Почиње се са кратким шетњама и води се дневник физичких активности на основу кога пацијент и лекар покушавају да напаве индивидуално прилагођен план активности који ће да допринесе побољшању ситуације, а да не изазове додатне поремећаје, додаје др Мазић.

Проблем код поремећаја хроничног умора је и то што се он тешко дијагностикује због низа различитих соматских и психичких поремећаја који га прате. Ових дана се води и дебата да ли инфекција коронавирусом изазива овај синдром, но пошто није прошло довољно времена још увек нема валидних доказа за ову тврдњу.

„Података нема, али се користи поређење са Сарсом. Једна студија је показала да 27 одсто пацијената чак четири године после Сарса има хронични умор и тешкоће у свакодневном функционисању. Једна студија у Лондону је показала да половина оболелих од овог вируса ни после годину дана није успела да се врати на посао“, наводи гошћа Јутарњег програма.

Ризичне групе су људи између 30. и 50. године живота. Жене су четири пута под већим ризиком, а свега 10 одсто људи се успешно опорави, што веома брине, као и то што се код јако малог броја пацијената правилно дијагностикује овај поремећај.

„Онда људи буду дуго дисфункционални, осећају се стигматизовано и несхваћено. Не верује им ни породица, не верују им на послу, не верују им лекари“, истиче професорка Чаловска Херцог.

У пракси се показало и да ови пацијенти често на своју руку узимају неке лекове, посебно лекове који би требало да им помогну да боље спавају или који треба да их стимулишу. Такође, због болова у зглобовима и мишићима узимају аналгетике, а то не би смели никако да чине јер ови лекови могу да погоршају њихово стање, па чак и када их дозира лекар, који мора бити добро упознат за овом врстом поремећаја, наглашава на кају гостовања у Јутарњем програму проф. др Сања Мазић.

РТС