Друштво

СТРАВИЧНА ИСПОВЕСТ ДРАГАНА КОЈИ ЈЕ ПРЕЖИВЕО МАСАКР У ЛЕДИЋИМА: Још осећам мирис крви у којој сам лежао, убили су ми целу породицу!

Foto: Printscreen/Jutarnji program TV Happy

“Још осећам мирис крви у којој сам лежао након што су ме војници погодили испод груди. Ћутим, боли рана, али не одустајем од глуме да сам мртав. Гледао сам како то раде у филмовима. Одједном, мува зуји и слеће ми на нос. Замало да потегнем руком да је смакнем. Срећом, отишла је на леш који је био поред мене. У том тренутку чујем како се двојица војника расправљају да није требало да убијају невину децу. “Чико, ја сам жив”, рекох кроз сузе, па шта ми бог да. А дао ми је да живим. Хвала му.”

Потресним речима ово говори Драган Васић (40) из Источног Сарајева, који је као једанаестогодишњак једини преживео напад муслиманско-хрватских снага тзв. Армије РБИХ и ХОС док је бежао са групом мештана села Ледићи по обронцима планине Трескавице код Сарајева.

Убијали децу без милости

лако је прошло пуних двадесет девет година од стравичног догађаја, од којег му се и дан-данас леди крв у жилама, Драган се сузних очију присећа страдања својих ближњих 1992. године.

  • Ништа није указивало да ће бити рата јер је склопљен договор о међусобном ненападању. Моји родитељи су ме из Илиџе послали код рођака у Ледиће јер су мислили да ћу код њих, заједно са њиховом децом, бити сигуран. Међутим, овде се десио читав масакр, преда мном су као покошени падали мушкарци, жене, деца. Војници се нису обазирали на наше молбе и плач да нас поштеде и да нас не убију. Када је ујак Милорад Тешановић пришао једном од војника и молио га да нас не убију, ударали су га чизмама по целом телу. Прво су ми убили ујака Миленка Тешановића, а када је његов брат Раде кренуо да му помогне, војници су убили и њега на два метра испред мене. Убили су и њихове жене и моје рођаке Данијелу (12), Слађану (12), Драгомира (10) и најмлађег Милуна, који је имао само шеснаест месеци – каже саговорник, присећајући се малог дечака ком, нажалост, није могао да помогне.
  • Док смо се крили у шуми, остали смо без хране и воде. Мали Милун је плакао, био је уплашен, као и сви ми. Његови родитељи су ме терали да пљунем у чеп од чаше да би он могао да пије. Међутим, нисам могао то да урадим, једноставно, пљувачке нема, уста пресушила од страха. Све више и више је плакао… Војници су чули његов плач и тако нас открили – сећа се Васић дрхтавим гласом.

Према речима саговорника који је, док смо разговарали, гледао у једну тачку, трудећи се да се сети сваке путање којом су сви заједно јурили не би ли побегли од наоружаних војника, када их је бошњачка војска открила, сви су подигли руке и рекли да се предају.

  • Пошто смо трчали главом без обзира и остављали за собом ствари које смо понели, из групе се некако изгубило неколико жена. Војници су приметили да фале, па су нам наредили да их тражимо. Видео сам да нас сви познају, за мене су се распитивали чији сам, сигуран сам да су познавали мог оца. Пошто су ми убили ујаке јер су их молили да нас не дирају, зачуо се пуцањ из даљине. Жене које су недостајале у нашој групи упуцале су једног војника ловачком пушком коју су имале код себе, Тада су се војници још више разљутили, стигло их је још око двадесет-тридесет, и онако зачуђено су питали своје другове зашто чекају, зашто нас не убијају. Никада то не могу заборавити – признаје Драган.

“Имао сам среће што није имао ко да ме загрли”

Заједно са рођакама и њиховом децом, Драган је био око двадесет метара удаљен од ујака који су беспомоћно лежали на земљи, давећи се у сопственој крви.

  • Пуцњи су одзвањали, падале су жртве једна за другом. Мајке су пригрлиле своју децу, ја сам био без свог ближњег, остао сам на страни одмакнути у неверици, плачући, посматрао шта се дешава. Метак ме је погодио, пао сам на земљу и правио сам се мртав. Срећа моја што није имао ко да ме пригрли јер су бездушно пуцали по мајкама и деци која су била у загрљају. Испразнили су целе рафале на њих. Мислио сам да пушке никада неће стати. Пошто су све побили, покупили су се и отишли – присећа се Васић.
  • Одлази војска и остају двојица. Један од њих каже: “Грех је што смо побили ову нејач.” У том моменту, пролази ми кроз главу да се нећу сам извући на планини јер сам већ доста искрварио, па смогнем снаге и тихо, кроз сузе кажем: “Чико, ја сам још жив.” Други војник је одмах добацио овом да ме убије. Али овај је рекао: “Не! Дете није ништа криво.”

Џелат и спасилац

Тај војник је придигао Драгана, подвио му поткошуљу на рану, па га носио на рукама колико је могао. Мало сам и сам ходао, све док нисмо стигли до бараке. Ту су ме превили, дали ми да једем и преноћио сам, а већ сутрадан сам послат у ратну болницу на Игману, где сам упознао човека, доктора, мог спаситеља Мустафу Пинтола. Он ми је спасао живот, пошто ме је склонио код својих родитеља у село Лукавац, јер се прочуло да сам једини сведок невиђеног масакра над Србима и да треба да ме пошаљу у логор у Коњиц. Од Мустафиних родитеља добио сам толику љубав и пажњу да још увек нисам свестан да постоје такви људи. Они су, пре свега, верници. Док сам се скривао код њих, једног дана сам хтео да идем са комшијиним сином да видимо где је пала граната. У том моменту је Мустафин отац повикао: “Где ћеш, Драгане? Шта да ти се нешто деси, како бих изашао Мустафи на очи. Брзо се враћај кући.” Плакао је као мало дете. Они су посебни људи, верујте – истиче Драган.

Коначно са родитељима

Када је дошло време за размену ратних заробљеника, доктор Мустафа није тражио никога у замену за Драгана. Говорио је “То је дете, није војник. Нека иде код својих родитеља.”

  • Међутим, њихов командант је издао наредбу да ниједан мушкарац од седам до 77 година не може бити размењен, па сам враћен са места размене. Моји су пали у несвест, заливали су их водом. Ионако се нисмо видели шест месеци, нису знали ништа о мени, Тек два месеца од напада, чули су да сам болестан, па да сам рањен. Када сам чуо мајку после толико месеци, сузе су лиле као киша. Нико у том тренутку није могао да ме спречи да одем код ње… Срећом, после седам дана, размена заробљеника је била договорена и онда сам предат својим родитељима – каже Драган, показујући осмех први пут од почетка разговора. Драгану је требало доста времена да “залечи ране” и заборави пушке, крв и лешеве који му се и данас, с времена на време, мотају по глави.

Снима се филм о масакру

  • Тешко је заборавити. Није лако. Некако ми се чинило да ћу лакше заборавити кроз игру са другарима, па школовање, факултет. Међутим, како сам старији, све више и више размишљам о томе. Желео сам да читава ова прича буде сачувана онако како заиста и јесте, зато је Радио-телевизија Републике Српске почетком године почела снимање документарног филма о страдању Срба у селу Ледићи, на обронцима Трескавице код Сарајева. А, његова светост владика Григорије је пре неколико година написао књигу “Преко прага”, коју је посветио овом стравичном догађају – прича Васић, признајући да ће се можда, у неком тренут- ку, одлучити да сам напише књигу о свему што је доживео у јуну 1992. године.

(Курир.рс/Објектив)