Аналитика

Да ли је ико умео да цени српску жртву за слободу јужних Словена више од њих: Даворин Јенко и Рудолф Мајстер као усамљени примери словеначке захвалности

Крајем 19. и почетком 20. века, а посебно за време Првог светског рата, сви јужнословенски народи посматрали су Србију као шансу свог ослобођења. Нажалост, по добитку слободе сви они су у потоњим деценијама заборавили на српску жртву, а неки од њих су каиновском мржњом узвратили на њу. У мраку те историјске трагедије ипак сјаје имена два српска пријатеља из Словеније: Даворина Јенка и Рудолфа Мајстера.

Срби су као најбројнији народ на овим просторима кроз историју подносили највећу жртву за очување и опстанак осталих јужнословенских народа и њихових државних заједница. Сви они су вековима, а нарочито у 19. и 20. веку у Србији и Србима видели не само „Пијемонт свог националног уједињења„, већ и највећи гарант свог биолошког, географског и политичког опстанка.

Пошто осим српског народа ниједан од њих није имао вишевековну традицију државности и до краја уобличену државотворну мисао они су управо у тадашњој Краљевини Србији видели државу која им може омогућити услове за сопствено национално ослобођење и уједињење. Тако је српски народ постао незаобилазан фактор у успостављању првих самосталних, аутентичних политичких ентитета Хрвата и Словенаца.

Захваљујући Србима крајишницима, ускоцима који су у склопу Војне крајине вековима одолевали насртајима Османлија, сачувана је словеначка етничка граница на данашњем југозападном делу државе.

Захваљујући победничкој Србији Хрвати и Словенци били су сачувани од међународних последица и репресалија које би их неминовно задесиле јер су у Првом светском рату били део поражене Аустро-Угарске монархије. Захваљујући српским војницима који су, измучени и жељни родног огњишта, из германског заробљеништва уместо кућама притрчали у помоћ „својој северној браћи“ словеначке и хрватске границе према Италији, Аустрији и Мађарској биле су осигуране и обезбеђене. Захваљујући Београду Срби и Хрвати доживели су у првој Југославији невиђени политички, просветни и културни напредак, какав су у Двојној монархији могли само да замишљају. Оба народа добила су по први пут у својој историји пуна политичка и национална права, развила и унапредила своју државотворну идеју, у Љубљани и Загребу отварана су нова образовна и културна друштва, подстицан је развој науке, отваране нове школе, а у Словенији је светло дана угледала и највиша научна институција једног народа – национални Универзитет.

Свечано проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Да није било српског потпуковника Стевана Швабића који је смелом акцијом спречио продирање италијанских војника ка унутрашњости земље словеначка западна граница данас би се налазила на Љубљаници, а не реци Идрији. Да није било генерала Крсте Смиљанића и 140 војника Краљевине Србије Словенци не би никада успели да тог 4. јуна 1918. године потуку аустријску војску и поврате Целовец (Клагенфурт), Великовец и у Словенији никад прежаљени словеначки национални симбол (данас у Аустрији) – Госпосветско поље. Да није било српских опанака и српске шајкаче Марибор никад не би био проглашен „југословенском територијом“ што је превагнуло у корист одлуке да се на Париској мировној конференцији тај град додели Словенији.

Упркос свему томе мало који Словенац (а камоли Хрват) умео је да се на адекватан начин одужи Србима и да, ако ништа друго, бар сачува сећање на то да је српски сељак својом несебичном жртвом допринео слободи његовог народа, народа којег би без Срба и Србије одавно прегазио точак германског империјализма.

Ипак, ради историјске истине треба поменути два племенита Словенца, два велика пријатеља српског народа. Два странца која су у Србима осетила слободарски дух и препознала велики европски народ; народ Косовског завета и светосавског идентитета.

Два странца која су свим срцем волела Србе, а Србију поштовала, јер су у њој видела своју другу домовину.

Сетимо се укратко Даворина Јенка и Рудолфа Мајстера.

Први, члан Српске краљевске академије, аутор музике за српску химну „Боже правде„, Србима је у аманет оставио следеће речи:

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни? Подигни чело, погледај смело, слава те зове на оно тужно Кoсово поље“.

Осећајући национално понижење и тугу јер је бечки двор својом агресивном политиком асимилације и германизације све више гушио покушаје рађања компактне словеначке националне научно-просветне мисли Јенко је у српској традицији, уметности и култури налазио инспирацију и надахнуће за своја стваралачка дела. У српско-словеначким односима он је видео семе будућег националног буђења и препорода Словенаца.

Даворин Јенко

Јенко је својим радом оставио неизбрисив печат у историји српске уметности. Компоновао је прву српску оперету “Врачара”, првобитно изведену 1882. године, а у народ су као популарне мелодије ушле његове композиције: “За тобом ми срце жуди”, “Где си душо, где си, рано”. Најпознатија његова дела су комади с певањем “Ђидо”, “Потера”, “Сеоска лола”, “Маркова сабља” чији је саставни део и композиција која је постала српска химна “Боже правде”, потом “Сабљо моја димискијо”, концертне увертире “Косово”, “Милан”, “Александар”, и “Српкиња”.

Познато је и да је Јенко свој тестамент написао ћирилицом, а у њему је изражена жеља да се део његове оставштине употреби за школовање српских сиромашних студената. Аустроугарске власти су, интервенцијом из Беча, забраниле да се на гробљу одржи говор, пошто је Јенко био „српски поданик„.

Други је добитник ордена Светог Саве Првог реда, под чијом командом су српски војници 1918. године ослободили град Марибор. Задивљен храброшћу, чојством и родољубљем српског војника Мајстер је у више наврата истицао да је дужност његовог народа „вечно пријатељство са братским српским народом„, који је животе својих очева и синова уградио у слободу Словеније.

Рудолф Мајстер

Познато је да је Мајстер на чело својих јединица стављао српске војнике, са којима се припадници поражених војски нерадо сукобљавају. Српске шајкаче тих месеци биле су знак припадности победничком антантском савезу, а аустријске чете имале су наређење да смеју да се предају снагама Антанте, у овом случају војсци за коју су бар мислили да је српска. Тако је генерал Мајстер од коте до коте ослобађао Доњу Штајерску од Аустријанаца, који су прекасно схватали да за истуреним првим редовима српских војника стижу словеначки.

У једној од таквих прилика, генерал Мајстер рекао је српским добровољцима:

Драга браћо, српски војници,

Шаљем вас у Шпиље са задатком да омогућите преузимање стратешког железничког чвора… Ви додуше нисте редовна српска војска, али за нас сте исти борци који су у балканским ратовима и светском рату свету доказали изузетно јунаштво. Тешко би било поредити га са сличном храброшћу било које војске… Убеђен сам да ми Словенци никада нећемо заборавити нити затајити ваш удео у обликовању наше националне и културне самониклости… Наше братство сковано у историји непрекидне борбе за живот достојан човека данас је утолико драгоценије…”.

Нажалост, данас у Словенији ретко ко помиње ове речи Рудолфа Мајстера. Ретко ко се сети да на адекватан начин ода почаст палим Србима, нико ни не помиње могућност подизања споменика српским војницима.

Остаје само неколико стихова које је пред своју смрт на парче хартије записао генерал Мајстер, а посвећене су палим српским саборцима:

И нико није ни питао одакле ти младићи иду,

Ко сада за њима у страху плаче,

И нико није ни питао хоће ли се они икада

Вратити под вољене кровове домаће…“

 

Аутор: Данијел Игрец

Извор: Говори Србија

Оставите коментар

Пратите нас на Фејсбуку!

Временска прогноза

Београд
21°
20°
Thu
20°
Fri
22°
Sat
25°
Sun