Занимљивости

Антрополог са Исланда тврди: Вилењаци постоје, државни органи су преговарали са њима!

Вековима уназад вилењаци су део локалног фолклора и легенди на Исланду, међутим многи становници ове земље, а нарочито у забаченим срединама тврде да они стварно постоје и да их редовно виђају. Сада је један антрополог из Рејкјавика изнео запањујуће тврдње: вилењаци постоје, исландске власти су намерно померале трасе путева како их не би узнемиравале, а рибари су слушали њихова упозорења о предстојећим бурама!

Антрополог Магнус Скарпединсон је провео читав живот сакупљајући запањујућа сведочанства становника Исланда о вилењацима и сматра да поседује необориве доказе да они постоје. Толико је убеђен у то да је постао директор Исландске вилењачке школе у Рејкјавику која се бави проучавањем исландског фолклора и митологије.

,,Нема сумње да они постоје“, тврди овај шездесетогодишњи професор својим студентима и објашњава: ,,Шта је вилењак? То је добронамерно створење, мање од људског бића, које живи у природи и углавном не говори. Али не треба их бркати са тзв. ,скривеним људима’ који асоцирају на људе и говоре исландским језиком“.

Како би уверио скептике у своје тврдње, Скарпедисон наводи два случаја ,,сведочанстава о вилењацима“.

Магнус Скарпедисон, директор Исландске вилењачке школе у Рејкјавику.

Прва прича говори о жени која је познавала рибара који је могао да види вилењаке који су такође долазили да пецају на обали мора. Једног фебруарског јутра 1921. видео је како вилењаци одлучују да не дођу на пецање и пробао је да убеди друге рибаре да прескоче своју рутину тог дана али су га исмејали. Међутим, убрзо их је погодила једна од најјачих морских олуја у забележеној историји тог краја. Седам година касније, јуна 1928, вилењаци поново нису ишлли на пецање што је изненадило рибара јер у то доба године никад није било јаких олуја. Испоставило се да је море било мирно, али рибе готово да није било. ,,Вилењаци су то знали“, објашњава Скарпедисон.

Други Скарпедисонов сведок је осамдесетогодишња жена која је 2002. наишла на тинејџера који је тврдио да је познаје. Питавши га одакле је познаје, тинејџер јој је дао адресу на којој је живела 53 године раније. У то време и на том месу се њена ћерка играла са невидљивим дечаком за ког је тврдила да га једино она види. Када је искуство описала својој ћерки она је била сигурна да је то тзв. ,,Маги“ како је у детињству називала свог имагинарног пријатеља. ,,Старио је пет пута спорије од људских бића“, појашњава Скарпедисон овај случај.

Врхунац су ипак случајеви који говоре о изменама градитељских пројеката ради очувања вилењачких станишта. Колико год невероватно то деловало, одговорне исландске институције увек узимају у обзир локалитете који се сматрају вилењачким стаништима када граде путеве или друге сличне објекте. Тако се неретко дешава да путеви заобилазе наизглед неважне шумарке и стене који се сматрају домовима вилењака, за разлику од Србије у којој се секу вековима стари храстови.

Копавагур је једно од многих места на Исланду у којим се може видети намерно сужен пут како вилењачко станиште не би било нарушено.

Скарпедисон подсећа на случај из 1971. у коме су вилењаци наводно узастопно ометали изградњу аутопута од Рејкјавика до североистока земље. Проблем је био у томе, објашњава контроверзни антрополог, што је зарад изградње аутопута било неопходно изместити групу стена које су служиле као домови вилењака, па су се тако дешавали необјашњиви кварови на конструкцијској опреми, а стене су се саме од себе враћале тамо где су биле. ,, На крају су локалне власти направиле договор да вилењаци напусте стене на недељу дана за које време ће их радници померити 15 метара даље, што вероватно чини Исланд једином државом која је преговарала са вилењацима“, закључује Скарпедисон. Он додаје да Исланд није једино место на свету где ова створења живе, али да су Исланђани више у додиру са природом па лакше ступају у контакт са њима. ,,Прави разлог је у томе што су просветитељство и рационализам касно стигли на Исланд, а у другим земљама је западњачка научна ароганција одбацила све што се материјалистички не може искусити“, објашњава Скарпедисон.

За крај, пре него што закључите да антрополог Магнус Скарпедисон представља усамљеног чудака дискутабилног менталног здравља, подсећамо да истраживања јавног мњења на Исланду показују да око половине становника ове земље верује у постојање вилењака.

Извор: Говори Србија

 

Оставите коментар